Пет књига о неомарксизму

Карл Mаркс је одавно умро,  али његово дело још живи.

Већ су постале класичне идеје маркситичког реформизма,  фројдо-марксизмa,  структуралистичког  марксизма,  па тако марксизам  остаје још  увек привлачан филозофски правац.

Или је он уствари  заиста мртав?

Неки сматрају да јесте. Али је већина  уверена у супротно.

На пример о томе говори  популарност „аналитичкиг марксизма“ или пак популарност филозофа Фредерика Џејмисона.

Па да видимо шта има  ново  у новом марксизму у књигама  које смо читали преведене на руски језик

1. Пери Адерсон (Perry Anderson, 1938):  Размишљања о западном марксизму. Москва,  Интер-версо,  1991.

Пери Андерсон већ током дужег временског периода заузима водећу улогу  међу западним историчарима и социолозима левичарима. Сходно томе,  он често пише о левима или са позција левичара.

Његова књига  „Размишљања о западном марксизму“ постала је кључно дело у којему су описани сви ти правци политичке и филозофске мисли  који су  на крају добили назив „неомарксизам“ или „западни марксизам“,  а који се  веома разликује од свог „совјетског  сабрата“.

Кад прочита  ову Андерсонову књигу,  читалац може стећи представу  о доприносу новом марксизму  Сартра, Адорна,  Маркузеа, Алтосера и многих других,  а затим да одлучи да ли је потребно читати свакога од њих.

Дело  Андерсона карактерише  јасан језички исказ и способност да се  огроман обим материјала организује на најбољи начин.

Читаоци ће  се прочитавши ову књигу уверити да  Андерсонов допринос неомарксистичкој мисли  није мањи од било којег аутора заступљеног у овом његвом истраживању.

2. Пол Годфрид (Paul Gottfried, 1941):   Чудновата смрт  марксизма.  Москва,  ИРСИЗЕН, 2009. 

Уколико нисте левичар или левичаре не волите баш прететерано,  онда је  Готфридова књига таман по вашој мери. 

Пол Готфрид је  је врло плодан амерички историчар  конзервативних погледа.

„Чудновата смрт  марксизма“ је део  његове „критичке трилогије“.

Две друге књиге из трилогије су посвећене критици либерализма и мултикултурализма. 

Он износи кратку историју неомарксизма тврдећи при том да преокупираност левих културном тематиком на уштрб политике и економије којима се у марксистичком корпусу увек посвећивала већа пажња, сведочи о „чудноватој смрти марксизма“.

Неки делови књиге посвећени „светим кравама  неомарксизма“  на које не можемо наићи код других аутора,  чине ово  штиво не само занимљивим,  негом и захтвеним за читање.

Тако на пример,  он узима термин „хабермасовштина“ да би описао  систем погледа популаног филозофофа Јургена  Хабермаса.

Књига може послужити као делотворна терапија против опчињености неомарксизмом  и заузимањен трезвенијег погледа на овај   филозофско-политички  правац савремене мисли.

У крајњем случају, леви читаоци могу нешто научити о алтернативној тачки гледишта.

 Ако не ни због чега другог, књигу треба прочитати и због одличног научног  поговора научног сарадника овог издања.

3.  Славој Жижек (Slavoj Žižek,  1949):  Размишљања о црвеном цвету. Москва,  Европа, 2011.

Треба пре свега поћи од тога да је скоро свака  књига  овог прослављеног словеначког филозофа  примена  у пракси теорисјких основа марксизма (али не само њега),  разуме се у виду писма. Понекад  се не ради само  о марксизму, него и о лењинизму. Тако на пример, Жижек је Лењину посветио књигу „13 огледа о Лењину“.

Међутим,  „Размишљања о црвеном цвету“  данас је веома савремна књига.  Она представља диван пример  дела о новој марксистичкој мисли и њеној прилагођености  савременој стварнoсти. Иако је то јединствени зборник под истим корицама, у  њему аутор на најбољи могући начин следи за последњим  политичким и економским глобалним тенденцијма.

Многбројна позивања на Алена Бадја коме је уосталом и посветио  ово дело,  а такође и на самог Карла Маркса, веома му је помогла да анализира светску економску кризу 2008. године.

Књига је могла за кратко време постати   и застарела,  да није, нажалост,  ускоро уследио и други талас велике кризе.

Зато је Жижеково „Размишљање о црвеном цвету“   неопоходно поново прочитати,  а онај који  досад није успео да је прочита,  нека је неизоствно уврсти у  своју обавезну лектиру,  како би  му јасније постало време у којему живи.

4. Вил Кимлика (Will Kymlicka, 1962).  Савемена политичка филозофија:   увод. Москва,  издавачка кућа ВШЕ,  2010

Уколико не знате шта је то „марксистички феминизам“, „егалитни  либерализама“,  или „аналитички марксизам“, или  вам није познато  да научници,  а не публицисти,  говоре о социјалној правди,  али би сте  из неких разлог то ипак желели да сазнате, онда имамо за вас лоше вести:  ништа о томе није сасвим једноставно,  јер се у литератури о тим  темама оскудева на већини језика,  па и на руском.

Принуђени сте да тражите мрвице у периодици и разним зборницима.

Међутим,  има и добрих вести. 

О новим  истражиавњима у сфери друштвених наука и политичке филозофије,  која су се сроводила у оквиру марксиситичке идеологије на руском  језику се могу прочитати у најважнијој књизи Вила Кимлика „Саремена полиитчка филозофија“.

Иако није цела испуњена  марксизмом,  посвећена  му  је значајна пажња.

Посебно је у Кимликиној књизи осветљена тематика којом се марксизам  последњих деценија  бавио у контексту дискусија о праведонсти распростарњену кроз спорове између либерала и либертариајанаца.

5. Пери Андрсон:  Извори постодернизма. Москва:  Територија  будућности,  2011.

Неочекивана књига? Њена појава на списку књига о марксизму може се објаснити тиме што о постмодернизму пишу пре свега марксисти,  на пример  Девид Харви, Алекс Калиникос, Тери Иглтон. Неке од њихових књига су и превдене.

Међутим, није  преведена ниједна књига Фредерика  (Frederick Janmeson,  1934)  Џејмисона, главног постмодернисте.

Отуда би ваљало прочитати „Изворе постмодернизма“ Пери Адерсона у којој је главни јунак амерички филозоф маркистичког правца Џејмисон.

Пери Андерсон у овом свм делу боље од осталих успева да објасни шта је то постмодернизам, кад се појаво,  одакле је стигао, и шта данас преставља.

Андерсон доказује да је управо Џејмисон дијагностицицирао савремену ситуацију постмодермизма назвавши га културном логиком и објанивши кључне механизме његовог деловања.

Тако  између остлог ова невелика Андесенова  књига коју је немгуће пренебрећи, коначо све у свему  може послужити ко  предгвор текстовима самог Џејмисона.

Треба  још истаћи да се  ни Андерсон као ни Готфрид нису устручавали да «дувају за вратом“  Хабермасу  зато што није добро писао о постмодерни.


Бранко Ракочевић














 
.