Крах црвеног човека

(Одломак из романа Светлана Алексијевич, овогодишње добитнице Нобелове награде за књижевност)

Први део

Из уличне граје и разговора у кухињи (2002-2012)

О прошлости

-Јељцинове деведесете...    Како их се сећамо? .  То је срећно време...   луда деценија...    страшне године...   време маштања о демократији...   погубне деведесете...   просто,  златно доба...    време саморазобличавања...   зло и подло време...   бурно...    то беше моје време...   не,   то није  било моје време...  

Проћердали смо деведесете

-Проћерадли смо ми деведесете! Онакву шанса коју смо имали  тада,  дуго више  нећемо имати. И како је све било лепо почело девеедсет прве! Никад нећу заборавити  групу људи с којима сам стајао испред Белог дома.

Ми смо победели,  били смо јачи! Хтели смо да живимо.  Наслађивали смо се слободом.

А сада?  Сад другчије о томе мислим.

Како смо  били наивни док се год нисмо отрезнили!

Храбри,  часни и наивни !Мислили смо да ће кобасице израсти из слободе. За све што се касније десило,  сами смо криви. Јељцин,  разуме се,  сноси одгворност,  али и ми сами.

Све је почело од Октобра

Мислим да је све почело с октобром. С октобром  деведест треће...    „Црвени октобар“,  „црни октобар“,  „ГКЧП-2“...    Тако га називају.

Пола Русије је  кретало напред,  а пола  је нагињало назад. У сиви социјализам. У проклети совхоз (совјетско газдинство,  прим. прев).

Совјетска валст се није предавала,  није се дала тек онако. „Црвени парламент“   је одбио да се потчини птредседнику. Тако сам то тада схватала...  

Кућепазитељка: „Ускоро ће вам,  буржуји,  бити крај!“

Наша кућепазитељка,  која је дошла однекуд из Тверског краја,  а коју  смо жена и ја новчано помагали, поклањали јој намештај кад смо  вршили пртеуређење стана,  тог јутра кад је све почело,   видевши на мени значку с Јељциновим ликом, уместо „Добро јутро“,   злурадо је рекла: „Ускоро ће вама, буржујима бити крај“ и окренула леђа. То од ње нисам очекиао. Одакле јој толика мржња према мени?  И због чега?

Гори „Бели дом“
 
Ситуација као  деведесет прве.  Гледамо на телевизији: гори „Бели дом“. Тенковска паљба.  Цеви окренуте увис.  Напад  и бомбардовање  телевизијског цента „Останконо“...    Генерал Макашев у  црној беретки  је урликао: „Више неће бити ни мера, ни сера,  ни хера.!“

 И мржња...    мржња. Мирисало је на грађански рат. На крвопролиће. Из Белог дома  генерал Руцкој је отоврено позивао на рат:

„Пилоти! Браћо! Подижите авионе!.  Бомбардујте Кремљ! Тамо је банда!“

Одједном се незнако као град напунио војном техником.  Непознати људи у маскирној униформи.  И онда се Јегор Гајдар  обратио „свим Московљаним,  Русима којима је  на срцу демокаратија и слобода.“ Све као деведесет прве.  Дошли смо,  ја сам пришао...    Тамо је цећ било на хиљаде људи.  Сећам се да сам некуда бежао заједно са свима. Спотакао сам се. Пао сам на плакат на којему је писало:

„За Русију без -буржуја!“

Наједном сам представио себи шта нас очекује ако  победи генерал  Макашов. 

Угледао сам  једног младог момка који  није могао да хода,  узео сам га на леђа и понео: „За кога си? “,  упитао је,  „за Јељцина или за Макашова? “

Он је био за Макашова.  Значи,  непријатељи. А шта сам могао друго.  Пребрзо смо се опет поделили на „црвене“ и „беле“.

Испред хитне помоћи лежало је на десетине рањених...    И сви су они,  нешто ми се тај детаљ урезао у сећање,  били обувени у спортке патике.  Све су то били прости људи.  Бедни људи. Тамо ме је још неко питао: „Кога си донеоје ли он наш ,  или није наш? “

„Ненаше“ су  последњи долазили на ред,  они су лежали на асфалту  и крварили...    „Шта  је вама?  Јесте ли полудели?  Како то они могу бити наши непријатељи? “

Нешто се за та два дана десило с људима...    уопште се нешто осећало у ваздуху. Поред мене су стајали неки други људи који су мало личили на оне с којима сам стајао  код Белог дома пре две године. У рукама им шипке из араматуре,  прави аутомати које су делили са камиона. 

Рат! Све је веома озбиљно. Поред телефонске говорнице су слагали убијене...    И на њима су спортске патике.  А недалеко од Белог дома су били отворени кафићи,  пило се пиво,  као и обично.  Радозналци су висили на терасама и посматрали  шта се догађа,  као у позоришту.

Лопови и овде на делу

 И одједном...    На моје очи из Белог дома два  мушкарца  су  на рукама  износили телевизор,  из џепова панаталона су вириле телефонске слушалице. На лопове је неко озго пуцао.  Вероватно су то били снајперисти.  Или ће човек бити погођен, или телевизор који носи. На уклици су све време чули пуцњи.  (Умукно је.)

Кад се све завршило и кад сам се вратио кући, сзанао сам да су убнили сина наше сусетке. Момку је било  двадесет година. Био је с друге старне барикада...    једно је кад смо се спорили у киубињи,  а друго кад убијају. Како се то догодило?  Нисам тако нешто хтео...    Зато што у гомили...   Гомила је чудовиште.  Човек у го, или нје онај исти с којим си седео у кухињи и разговарао. Пио втку,  пијанчио. Никиуд више нећу  ићи нити ћу синове  поуштати...   (Ћути) Немам  ппојма шта се десило,  јесмо ли штитили слободу или човека  у војном пореврату? ...    Сад се код мене рашају сумње...    Стотине људи је погинуло. Њих се нико не сећа осим рођених. „Бол настао на крви“ ...   (Ћути) А да је победио генерал Макашов? Крви би било још више.  Русија би пропала. Немм одговора...    Веровао сам Јељцину до девередет треће године.

Тада су моји синови били мали,  али  они су давно порасли. један је чак и ожењен.  Неколико пута сам покушавао...    да им исричам о деведесет прбој,  о деведесет трећој. Али њима то није инетерсантно. Млаћење празне сламе.

Само се сакати и глупи нису обогатили

Они имају само једно питање:

„Тата,  зашто се ниси обогатио у деведесетим кад је то било лако?“ заиста само  сакати и глупи се нису обохгатили... Дебилни преци,  пословно импонтентни.  Трчали су митинзима. Удисали и мирисали ваздух слободе,   док су памертни људи делили нафру и гас.


-Руски човек се лако  заноси.  Некад је  био усхићен идјама комунизма,  одушељено  с религиозним фанатизмом  их је оваплоћавао у живот,  затим се уморуо,  разочарао се. И реио да  расксрти са  старим светом,  отресући његов орах са својих ногу. Тако је то руски: почињари од разбијеног корита. И поново нас оседају,  како да вам кажем, нове идеје. Напред  -к победи капитализма! Ускоро ћео живети као на Западу.  Пусте маштарије.

-Живи се боље?

-Неки  и хиљаду пута живе боље него пре.

-напунио сам педесету...    насотјим да  не будем совјетски комунсита (совком).  У томе не успевам сасвим. ради код приватног послодавца и мрзим га. Нисам сагалсан са  деобом колача,   СССР „с прихватизацијом“.  Не волим богате. Не скидају са текевизије са својим дворцима,  спектакуарним сахранама...    Купају се узактним кадама напуњеним мајчином млеком. Због чега ми то показују?  Ја не умем поред њих да живим.  Увредљиво.  Срамотно. И ја  нисам променила.  Сувише дуго сам живела у социјализму. Сад се живи лакше,  али   далеко не сви.

-Чуди ме како је још много  страдалника од совјетске власти.

-А о чеу да дискутујемо са совками? Треба причекати до они не поумиру, и урадити све по своме. Пре свега избавити мумију Лењина из маузолеја. Шта ће нам та азијатчина!

Мумија се испружила као проклетство над нама.

Ђаво нека је носи.

На Стаљиновом гробу  увек  брда свежих, црвених каранафила

-Полако,  друже. Ви знате да се сад много лепше говори о СССР-у него пре давдесет година. Недаво сам посетила Стаљинов гроб,  на њему  су брда свежег цвећа. Црвени караснфили.

-Јесте,   побили су ко зна колико људи,   али имали смо велику епоху.

-Не свиђа ми се ово што се сада дешава,  нисам одушевљен.  Али ни у „совкоме“ нећу. На враћа ми се у

-А ја баш хоћу  назад. Мени није потребна совјетска кобасица,  потребна ми је земља у којој је човек био човек. Раније су говорили „прости људи“,  а сада „простонародни“. Осећате ли разлику?

Маркс се враћа!

-Одрстао сам у дисидентској породици...    На дисидентској исхрани...    Моји родитељи су се познавали са Сахаровим, растурали  су самиздат. Заједно с њима сам прочитао Василија Гросмана, Јевгенију  Гинзбург,  Довлатова...   Слушао сам „Слободу“. И деведесет прве ја сам најзад стајао у ланцу около Белог дома,   спреман саби да жртвујем живот,  само да се комунизам не врати. Међу мојим пријатељима није било комуниста.  За нас је комунизам био повезан с терором,  с ГУЛАГ-ом.  Са затворском ћелијом. Милси смо да је комунизам мртав. Заувек мртав.

Прошло је од тада двадесет година...    Улазим у собу код сина и видим на његовом столу лежи Марксов „Капитал“,  на полици „Мој живот“ Троцког.  Не могу да верујем својим очима! Маркс се враћа! То је кошмар,  шта ли?  Сан или јава?

Син студира на унверзитету,  има много другова  и почео је да се придружује њиховим разговорима. Пију чај у кухињи и полемишу о „Манифесту комунистичке партије“.

Марксизам је поново у закону,  у тренду,  постао је бренд. Они носе тренерке с порстетима Че Геваре и Лењина.

(У очајању) Ништа није  проклијало,  све је било напрасно.

Виц за предах

-За предах ево једног вица...   

Револуција.  У једном иглу цркве пију и  крећу се црвеноармејци,  а у другом њихови коњи чекају овас и фркћу. Црквењак  дотрчи до старешине храма: „Баћушка,   шта  они раде   у светом храму.“?

-Није то страшно,  извесно време ће се задржати и отићи.   Страшно ће бити кад им унуци одрасту“,  одговори свештеник.

Ево,  они су порасли.

Једини  излаз је враћање православном социјализму

-Једини наш излаз је да се вратимо социјализму,   и то православном социјализму. Русија не можеживети без Христа. Код руског ћовека срећа није никад била повезана с великим новцем, У томе се и разликује „руска идеја“  од „америчког сна“.

-Русији није потребна демокаратија,  него монархија.

Моћни и праведени цар.  И први законити претендент на  престо је Глава Руског Црског дома Велика кнегиња  Марија Владиморвна,  а затим њени потомци.

-Березвски је предлагао принца Харија.

-Монархија је бренд.  Оронула старина.

-Срце које не верује је  слабо и беспомоћно пред грехом. Руски народ  се може обновити тражењем Божје правде.

-Перестројка ми се свиђала само онда кад је почињаал.

Да нам је неко казао тада да ће преседник државе бити потпуковник КГБ.

-Нисмо били сремни за слободу.

-Слобода,  равноправност,  братство. Због тих речи су проливени  океани крви.

-Демократија је најсмешнија реч у Русији. 

Путин демоктрата,  какав виц.

Стаљин  је наш тајни херој

-За ових двадесет година много шта смо о себи сазанали. Открили.  Сазнали-да је Стаљин наш тајни херој. Изашло ју десетак књига,  снимљени филмови о Стаљину. Људи читају,  гледају.  Споре се.  Пола земље машта о Стаљину...    Ако пола земље машта о Стаљину,  онда ће се он обавезно појавити,  у то не треба сумњати. 

Вратили су из Пакла све злогласне  мртваце: Јежова,  Берију...   

О Берији су почели да пишу како је био талентовани администратор,  хоће да га реахибилтују зато што је под његовим руковдством Совјетски Савез створио атомски бомбу.

-Доле чекисти!

-Ко је следећи?  Нови Горбачов,  или нови Стаљин?  Или почиње кукасти крст?  „Зиг  Хајл!“
 
Русија се подигла с колена.

Опасан моменат,  зато што Русију није требало тако дуго понижавати.


Превод с руског: Бранко Ракочевић