BitLab хостинг
Почетна страница > Новости
Бранко Ракочевић
105 ГОДИНА ОД СМРТИ ПРОРОКА ИЗ ЈАСНЕ ПОЉАНЕ

Педагошка активност Лава Толстоја

Педагошка активност Лава Толстоја
16.11.2015. год.

Педагошком активношћу Лав Толстој (1828-1910) се почео бавити 1849. г.  кад је  описмањавао сељачку децу у Јасној Пољани, а знатно приљежније јој се посветио  десет година касније (1859.) и с мањим прекидима њом се бавио целог свог живота. По повратку из Кримског рата,  он отвара школу у Јасној Пољани и учествује у подизању још неколико сеоских школа у оближњим насељима. Толстој је  био обузет,  како је  сам  касније о томе писао, „трогодишњим страсним  одушевљењем тим послом“.  Сматрао да је дошло време кад су образовани људи обавезни да помажу  народним масама, које осећају  огромну потребу за обазовањем, али    њихова стремљења   нису наилазила на одговарајућу подршку тадашњих власти у заосталој Русији.  Године 1860.  Толстој је намеравао да оснује просветно друштво  које би се бавило отварањем школа за сеоску децу,  избором учитеља за њих,  сачинајвањем наставног плана  предавања и пружањем  помоћи учитељима у њиховом раду. Добро схватајући да  ће са тешком муком добити  дозволу за такво обједињавање  друштвених снага ради  отварања сеоксих школа,  Толстој је признао да ће бити принуђенда „оснива тајно друштво“. Иако  није успео да у потпуности оствари своју замисао,   ипак су се у јансопољанском дому редовно састајали учитељи из његове  и суседних сеоксих школа  који су сачињавали колектив истомишљеника који су се удружили како  би оживотворили  идеје прогресивне педагогије у  школама за сеоску децу. Позитвном педагошком искутву је допринео и часопис „Јасна Пољана“  у коме је  објављивао своје чланке о народном образовању,  сапштења учитеља из педагошке праксе које су претходно  подносили   на  својим седницама одржаим под Толстојевим рукводством.  О идејном усмерењу  делатности учитеља сеоских школа Крапивенског округа  Тулске губерније ,  говори се у његовим чланцима о народном образовању објављениму часопису „Јасна Пољана“. Вративши се у пролеће 1861.  из иностранства,  Толсптој је оштро критиковао  буржоаску цивилизацију која искоришћава влепоседнике, фабрикамнте и банакаре у своје себичне интересе. Школа коју је Толастој отворрио у Јасној Пољани 1859.   била је реорганизована у јесен 1861. У основи њеног рада се налазило Толстојево  учење ослободном  и плодотворном ставралаштву деце  уз помоћ наставника. Без обзира што је кратко трајала,  рад школе, који је Толстој систематски пратио  и  осветљавао у свом часопису „Јасна Пољана“,  изазвао је живо интересовање у Русији и иностранству  и служила је као пример  који треба следити. Али такав  правац  образовно-васпитног  процеса   сеоских школа осованих на иницијативу и учешће  Лава  Толстоја  наишао  је на јаростан отпор локалних  спахија, па су се повећавали напади на школе и учестале пријаве  против учитеља. У лето 1862.   жанадрми су искористили Толстојево одсуство  и обили Јаснопољанску  школу за сеоску децу,  што га је толико разљутило да је одлучио да прекине  своју крајње интересантну педагошку делатност. Али та „педагошка апстиненција” је ,  на срећу,  потрајала само неколико година,   па се већ 1869.  гроф Толстој са занесеношћу  поново посвећује педагогији чији је резултат његова оргинална „Азбука” коју штампа 1872.,  да би три године касније светло дана угледала прерађена „Нова Азбука“ као   и мала антологија  „Четири књиге за читање”. Истоврмено  он саставља уџбеник аритметике и посвећује се методци почетног писања и читања као и другим питањима рада народних школа.  У свом огледу  објављеном 1874. г. под насловом „Народно образовање“ он оштро критикује локалну самоправу (земство) што  спречава  актвност сељака  који настоје да сами створе сеоске школе  дајући им предност над оним које отвара земство  њиховоим,  сељачким новцем,    не водећи рачуна при том  о интересу сељачких маса. Иако је у својој критици делатности земства у области  народног образовања, Толстој сувише  био згуснуо тамне боје,  његова иступања у заштиту  права сељака су се уважавала  па се чуо и његов громки,  аргуменотвани   глас о правденом решавању питања васпитања сеоске деце. Он је такође с разлогом оштро критикобао  изопачавања која су се јављала у птактичној настави  у земским школама као и формализам који је оптерећивао основне школе и училишта у казнено поправним заводима. Износећи свој план и  програм   о  сас+држају и методици рада сеоских школа,  Толстој је 70-их година  истакао своју кандидатуру за члана земства Крапивеснког округа,  и пошто је изабран,  развио је  широку и разноврсну активност  за отварање школа за женску децу и унапређење њиховог рада. У то време он поново  учи децу у Јаснопољаској  дому,  разрађује пројекат сејачког  учитељског семинарија који је у шали назвао „универзитет у опанцима“и 1876.  добија од Министарства просвете одобрење за отварање семинарија,  али нажалост није могао остварити тај прпјекат пошто је изостала подршка од локалне самоуправе.

„Толстојевска религија“ као основа васпитања


Полседњи период  Тослтојеве педагошке делатности везан је за 90.  године и сам крај века.  У том периоду он  као  основу васпитања узима своју „толстојевску религију“,  уверење да човек „носи Бога у самом себи“,  свеопшту љубав  према људима, праштање,  смирење, непротивљење  злу насиљем, оштро разграничење  са било каквим односима са обредном,  црковнном религијом. Признао је својиу грешку кад је заступао идеју о одвојености образовања од васпитања истичући сада да децу не само можемо,  него смо и дужни да васпитавамо (што је 60-их година одрицао). Године 1907.  и 1908. он још увек организује наставу за сеоску децу,  а у то време је тражио дозволу да отвори вечерњу школу у Моксви за радничку омладину,  али  Минстарство народног образовања није имало разумевање за ту жељу пророка из Јасне Пољане. 

Толстојеви погледи на  народно обраозовање,  васпитање И шолу 60-тих  и 70-тих година XIX века


У својим многобројним чланцима и огледима по питањима народног обазовања,  садржајима и методама  наставно-васпитног рада у школи,  Лав Николајевич је формулисао своју оригиналну педсагогију. Своја схватања о томе ко има право и ко је дужан да отвара школе за народ и како у њима треба  учити децу,  Толстој је формулисао и изложио још у својим првим огледима публикованим у периоду 1859- 1862.   у свом часопису „Јасна Пољана“.  Ти огледи  су  побудил и  велико интересовање  и живу полемику због  оригиналног постављања питања,  а особито због нестандарних предлога за њихова решења. Толстој је одбацио тадашње широко распрострањено становиште да народ,  наводно због своје заосталости и мрачњаштва  не може да схавти важност образовања  и зато га треба принудно  учити у училиштима које му је даривала милостива царска власт. Он је објашњавао  да разлози због којих  сељаци нерадо дају своју децу  у школе  потичу од антинародног усмерења  политике царизма у области народне просвете. Он је заступао становиште да народ и поред тога  што  вољом владајућих слојева живи у веома тешким условима, није затро у себи  тежњу да образује своју децу,  поткрепљујући ту своју тврдњу  властитим искуством у организовању сеоских школа у Крапивинском округу  где су брзо превладани отпори к новом почетку  образовања па су се  сами селејаци ангажовали  у отварању новох школа које су се убрзо напуниле њиховом децом. Нема сумње да ће народ признати И прихватити школе као своје  школе  уколико оне буду одговарале његовим потребама  и интересима,  а сам народ бити укључен у њихову организацију.

О слобдном оснивању школа и њиховоим развоју

Један од његвоих огледа на ту тему је имао карактеристичан наслов „О слободном оснивању школа и њиховом развоју у народу”,  у којој је аутор доказивао да нерпримењивње насиља у организацији народног образовања је управо онај прави пут,  идеја која ће учинити  да ствар народног образовања у народу добије не неприајтеља, него присталицу и помагача … и беспоговорно ће приближити друштво к вечном циљу усавршавања. Посетивши  1860. г.  Енглеску, Белгију,  Немачку,    и Швајцарску,  Толстој је дошао до закључка да исто тaко као ни у Русији  ни у Западној Европи образовање не одговара потребама и захтевима народа, а  садржаји и методи у потпуној су супротности са стремљењима   и интересовањима деце.  Он је писао како су „најбоља берлинска народна школа са портретом Песталоција   и стационирана недалеко од Јасне Пољане руска  сеоска школа поптпуно једнаке и равноправне: обе оне изазивају негодовање  зато што имају исти став   против деспотизма учитеља који су  сагласни по питању одрицања и ускраћивања права  слобода човеку само зато што он има 12 или 14 година.” Школе и учитечљи који у њима раде непријатељски се односе  према дечјим потребама и интересима, користећи насилне методе,  стално примењују   казнене мере према ученицима,  понижавајући их  и малтретирајући,  претварајући тако  образовно-васпитни процес у присилу над децом.
   
Слобода као критеријум педагогије


Следећи таква расуђивања Толстој је формулисао правило: „Критеријум педагогоје –слобода“ што је послужило његовим бројним опонентима да га оптуже како подржава Русоа у пропаганди идеја „слободног васпитања“. Са огомним болом пуним сасосећања са својим страдајућим народом и деци Толстој  је изнео своје мотиве бављења   педагошком делатношћу: „Кад уђем у школу и видим ту гомилу забринуте,  мршаве,  изгладнеле и прљаве деце са њиховим светлим очима и врло често са анђеоским изгледом,  походе ме очјање, ужас,    бука и бес,  туга,  жалост као кад видимо човека да се топи,  а немоћни смо да га спасимо. А ту,  пред нашим очима тоне нешто најдрже и најскупоценије, а то је она невина духовнсот која се излива из дчјих погледа. Ја хоћу образовање за народ само зато да бих спасио  тамо Пушкине,  Остроградске,  Ломоносове који тону. А њима обилује свака школа.” Све тадашње школе, како спахијско-монархистичке у царској Русији,  тако и буржоаске у Европи, уместо да остварују  развој детета,  изврћу његову природу и зато је Толстој окривљавао   владајућу педагогију. И то се све дешава упркос томе што је свако нормално дете обдарено  неслућеним могућностима   нормалног  умног  развоја.

Деца ближа идеалу савршенства него одрасли

По Толстојевом  мишљењу деца су ближа идеалу савршенства него одрасли који су се формирали у условима неправедног и далеко од идеала друштвеног строја. Заоштравајући своју мисао и допуштајући полемична преувеличавања,  Толстој је писао: „Здраво дете се родило на свет потпуно испуњавајући   оне захтеве безусловне хармоније  у погледу истине,  лепоте и добра које ми носимо у себи. Родвивши се,  човек предствља собом праобраз те хармоније  истине,  лепоте и добра.” Те речи су послужиле за напад на Толстоја како он признаје  да су  у природи детета садржана мистична,  божанска начела и  афирмацију  теорије „слободног васпитања“. Ма колико се трудили да пронађемо погрешке у тим Толстојевима расуђивањима, што није тешко учинити, немогуће је у њима не преппзнати оне истините пишчеве ставове којима се износи тежња деце да опште са одраслима,  да  она са поверењем прихватају оне разумне педагошке утицаје и акције које  им дају шансу за успешно образовање и васпитање.

Протест против репресивне педагогије којом је окована школа

Треба истаћи да Толстојево  стално инсистирање на  слободи васпитања није ништа друго него облик његовог протеста против  царске официјелне педагогије којом је окована репресивна школа. Своје схватање о демокртаским  и хуманим принципима  организације народног образовања  и наставе Толстој је оваплотио у школи основаној 1859.  у Јасној Пољани,  реорганизованој и обновљеној 1861. Он је био танани психолог,  велики зналац дечје душе, о чему сведоче његова књижевна дела  и свеколика његова креативна и оригинална  педагошка активност. Толстој је умео да заинтересује децу,  да пробуди,  подстакне и развије њихово стваралаштво, да им помогне да самостално мисле  и дубоко осећају. Он се непрестано одушевљавао педагошким радом и сав му се посвећивао,  упорно се залажући да свака школа буде  својеврсна педагошка лабораторија. А таква лабораторија,  ескпериментална школа је била она у Јасној Пољани школске 1861/62 г. 

Толстојева школа  у Јасној Пољани


Још у својим првим чланцима о питањима васпитања Толстој је оштро критиковао  тадашњу педагогију због апстрактности,  догматизма,  одвојености од живота. Он је смтрао да педагогија мора да се заснива на  школском искуству   и делатности учитеља  као свом најважнијем фундамнету. Школу у Јасној Пољани писац је био замислио као специфичну педагошку истраживачку станицу  за стварање нових садржаја и наставних метода у васпитању деце која одговарају прогресивним педагошким принципима. Она  су се заснивала на уважавању личности  детета, развиајњу његове активности,  самосталности,  кретаивности  и спосбности. У тој школи настава се одржава у виду слободних беседа наставника  са ученицима. Наставни предмети су били: читање, писање, краснопис,  граматика,  веронаука,  приче из руске историје, аритметика,  елемнетарно познавање  природе и друштва,  географија, цртање и певање. Познавање природе и друштва,  географију  и историјуТолстој је предавао на часовима руског језика у виду уметничког приповедања . Одређеног наставног плана, програма,  наставе, и стриктног распореда часова у тој школи није било. Иако свакодневно похађње наставе није било обавезно,  ђаци су редовно долазили и дуго се задржавали у школи, тако да их требало опомњати како је време да крену кући. Никаквог кажњавања није било. Ученици су били поделејени у три разреда: млађи,  средњи,  старији, а у њима је свакодневно учило  40-50 полазника.  Према распореду часова сваки учитељ је дневно држао 5-6 часова.  Наставни дан се делио на два дела: од 12 до 15 сати био је одмор за ручак,  али већина деца није одлазила кући после ручка него је проводила у школи од 9 ујутру до  6 или 7  сати поподне. Домаћи задаци се нису практиковали,  све је рађено у школи уз помоћ учитеља, а бољи и старији су били обавезни да помажу слабијим и млађим ђацима. Невелики колектив учитеља радио је веома сложно и солидарно. Учитечљи су водили дневнике  и белешке, заједнички сачињавали  недељне планове  рада, у које су уношене измене у сагласнсоти са примедбама колега,  интересима и захтевима деце. Сам Толстој је у најстаријем разреду предавао математику,  историју,  а под његовим надзором ученици су писали писмене саставе,  најчешће на слобдне теме,  а набоље су читали и о њима се колективно расправљало. Толстој је такође држао предавања из физике и радо изводио физичке ескперименте. Предавања учитеља у којима је описиван и  ток  васпитног процеса  су редовно штампана у часопису „Јасна Пољана“,  а  са вликим књижевним мајторством И педагошком дубином  описивано  је  расположење деце,  њихове реакције на поједнине наставне методе,  на однос учитеља према њима.  У својим чланцима учитељи су са пуно љубави освтељавали карактере сељачке деце,  индивидуалне квалитете,  њихову искреност у однсу са учитељем,  фиксирали се поједнини периоди   у њиховом развоју. У тој школи је доминирала добронамерност  рема деци и стваралачка атмосфера,  ученици су били отоврени и искрени у својим односима према учитељима,  могли су слободно развијати своја интересовања, усвајати нова знања,  самостално мислити и радити.

Похвале из Европе  јаснопољанској школи

Јаснопољанску школу је посећивало много људи,  међу којима су били   педагози и писци ван Русије. О Толостојевој школи,  његовим педагошким погледима  и делатности  објављиване су студије у Буграској,  Енглеској,  Немачкој,  Француској И САД у којима је истицано да су  западноевропске школе много научиле од    јаснопољанског педагопког експеримента, а посебно то да детету у школској клупи треба дати максимум слободе  истичући велики утицај тог експеримента на прогерсивно образовање.

Суштина Толстојевог  педагошког система у десет тачака


У својој „Историји руске педагогије“ издате 1915.  г. Петар Катјерев систематизује Толстојев педагошки ситем у десет тачака: 1. деца –савршена бића, харнинична;  одрасли-несавршени,  нехармонични;  2. етичко-педагошки идеали  и теорије су променљиви,  противуречни и недовољно засновани;  3. закони развоја или прогерса  човека и  човечанства не постоје; 4.  педагогија као наука још не постоји;  5.  право  на вспитање  младог покољење  од стране старијег по обрасцу које формлуише ово друго, не псотоји;  6.  у односу старијег покољења према млађем законито  и разумно је само образовање засновано на преношењу знања;  7. јединствени критеријум педгогије  је слобода  и ескперименат плус анаиза и разумевање  усвојеног;  8. школа мора бити слободна установа,  тј,  не сме у себи садржавати ништа што би било  принудно за децу; 9. успешност  и валидинсот наставних  метода   у целини се одређују задвољством ученика и њиховом жељом да уче; 10. народна школа мора бити у рукама народа који је сам и оснива као што је то било у САД.


Бранко Ракочевић


 





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА