Трагична судбина великих руских песника (10).

Скулптор Церетел  гради споменик

На њеном гробу нема споменика,   али је скулптор Зураб Церетали изјавио да га је Белин муж Месесер већ анагажовао на изради монумента.  „Већ сам  урадио барељеф Беле Ахмадулине  који се налази у мом атељеу на Пречестини. Треба да га само мало изменим и дотерам  како би био  фундамнеталнији,   а можда ће се на споменику појавити и неколико Белиних стихова“,   рекао је је вајар Церетели.

Комеморација у Дому књижевника

После сахране у Дому  књижевника одржана је комеморација на коју су дошле стотине пријатеља песникиње као и много обичних људи  које је она називала  „читаоцима достојним поштовања“. На комеморацији је међу првима говорио министар културе РФ Александр Авдејев. „Ми се опрашатамо данас с великим поетом Белом Ахмадулином“,   рекао је он. Министар је испричао како је 1977. био у Паризу на вечери  руске поезије  на којој је прва наступила Ахмадулина „Својом  тананом  фигуром привукла је општу пажњу. Али није само својом појавом она  изазвала неподељено одушевљење. Она је све потресла својим стиховима у којима се први пут казивала истина о Русији“,   рекао је министар.

И поезијом и појавом - оваплоћење поетске лепоте

По речима Михаила Жванецког  изговореним на комеморацији,  не само стихови Ахмадулине,   него и њена спољашност  – глас,   руке,  мимика,  били су оваплоћење поетске лепоте.

„Она је таква остала до својих последњих дана. Стога њену смрт доживљавам овко: није  умрла само она,   умрла је и сама поезија”,   рекао је Жванецки,   подсећајући да је  Бела Ахатовна  и кад је водила обичан разговор,   говорила стиховима.  Опрашатајући од  угледног  члана Сваеза руских писаца прес секератр ове утицајне и велике асоцијације  Александр Ггерасимов је истакао да је својеврсно сведочење о свеопштој љубави према песникињи Ахмадулиној и овако велики број њених поштовалаца,   различитог социојалног статуса,  што се могло видети по скупоценим шубарама и обичним,   јефтиним капама и  марамама,   који се окупио да јој ода последњу почаст  и захвалност.

Бела је сама била уметничко дело

Удовица Андреја Вознесенског,    књижевна  критичарка Зоја Богусласвка,    је подсетила да се Ахмадулина увек са узбуђењем и  и дубоким поштовањем односила према Андреју Андрејевичу и да је тешко преживела његову смрт  која се догодила само  пре пола година. 

„Бела је била изузетан човек и поета“,   рекла  је Богуславска. „Oна је сама била уметничко дело

По речима секретара за медије савеза писаца Русије  Александра Герасимова,  комеморацији су присуствоале познате јавне   личности Русије и уметници међу којима и:  Солжењицинова удовица Наталија  Солжењицина,   писци Владимир Војнович и Александр Кабаков,   песник Јевгеније  Рејн,   директорка музеја ликовне уметнпости „Пушкин“  Ирина Антонова,  глумци Сергеј Јурски,   Игор Кваша,   Александар Ширвиндт,  Људмила Гурченко,  Татјана Друбич,   режисери Сергеј Соловјев и Вадим Абдрашитов и многи други.

Глас епохе,   заштитиница дисидената,   лирска поетеса

Смрт знамените шездесткиње,  „гласа епохе“,   заштитинице дисдиената,  лирске поетесе Ахмадулине,   представља за многе поштоваоце њеног стваралаштва велики  губитак.  Пролетос  се Русија опростила  с једним другим,   не мање значајним за совјетску и руску културу,   песником Александром Вознеснеским. Њих је осим стваралаштва спајала  и епоха у којој су заједно са  Јевгенијем Јевтушенком  пунили стадионе љиубитељима поезије,   а у чувеном и пространом  Политехничком музеју због великог броја посетилаца и неописиве гужве,  тешко је било наћи место.

Ахмадулина је не само била културни стваралац  него  је у успоменама савременика остала као жена необичне лепоте  која је створила један од најлирских ликова те исте епохе и то како у стиховима тако  и у животу.

Петнаест збирки песама и три тома сабраних дела

Бела (Изабела) Ахмадулина се родила 10.  априла 1937. г. у Москви. Стихове је писала још у детињству,   са одличним успехом завршила Књижевни институт „Максим   Горки“ у Москви,   бавила се новнарством,   писала критику. Учествовала у покретању  самиздатских  часописа „Синтаксис” и „Метропол” и објављивала у њима,   неједном је устајала у заштиту противника совјетдког режима - Андреја Сахарова,  Лава Копелејова,  Георгија Владимова,  Владимира Војновича,   а још у студентским данима је одбила да се придружи хајци која је вођена против Пастернака поводм његеовог романа „Доктор Живаго”,   који је писцу донео славу у  инстранству и Нобелову награду,   али и велике непријатности у домовини. Њене изјаве у заштиту Пастернака  публиковане су на странцама „Њујорк тајмса”,   а преносиле су „Радио Слобода“,  и „Глас Америке“. Заједно са Андрејем Вознесенским,   Јевгенијем Јевтушенком   и Робертом Рождественским,   она је сматрана „песником естраде“,   а Бродски је назвао „несумњивом наследницом љермонтовско-пастренаковске  линије у руској позији“.   Прва књига „Струна“  јој је штампана   1962.  у укпно јој  је објављено  10 песничких збирки у СССР-у (1962-1988),   а 1968.  у емигрантској издавачкој  кући „Посев“ у Франкфурту на Ммајни (Западна Немачка ) изашла јој је збирка „Дрхтавица“. У постсовејетској Русији изашло  јој је  15 збирки песама   и сабрана дела у три тома.

Године 1977.  Изабрана је за почасног члана Америчке академије уметности ии књижевности.  Преводила је већи  број грузијских песника – Бараташвилија,  Табидзеа,  Чикобванија и друге.

Часопис „Књижевна  Грузије“ објављивао је њене стихове у време кад  је из иделолошких разлога у Русији то било забрањено.

Из њеног пера изашало је више есеја  о познатим руским књижевним ствраоцима,   пре свега о песникињама Ани Ахматовој   и Марини Цветајевој,   затим о Владимиру Висоцком,   Вкладиниру Набокову,  Венедикту  Јерофејеву. Лауреаткиња је Државне награде СССР-а (1989.), Пушкинове награде (1994.),   награде „Тријумф“ (1994. ),   Председничке награде(1998. )



Бранко Ракочевић