Трагична судбина великих руских песника (8.)
„Човек није оно што су од њега направили време, људи и догађаји, него оно што је он сам од себе саздао.“
Легендарни руски песник који је преминуо у уторак, 1. јуна 2010, сахрањен је петатк, 4. јуна, на Новодевичјем гробљу у Москви. У преподневним сатима у Централном дому књижевника одржана је комеморација великом руском песнику. Хиљаде људи је дошло да се опрости с њим, међу којима су били и специјални изасланик председника Руске Федерације за међународну културну сарадњу Михаил Шидкој, писац Владимир Војнович, директорка Музеја ликовних уметности „Пушкин“ Ирина Антонова, колеге песници: Јевгеније Јевтушенко, Ољесја Николајева, Владимир Вишњевски, Јуриј Кублановски, Андерј Дементјев, Јевгеније Рејн, редитељи Ољег Табаков и Марк Захаров, руководилац Руске штампе Михаил Сеславински и многи други.
Андреј Андрејевич Вознесенски рођен је 12. маја 1933. г. у Москви, а са 14. г. је послао своје стихове Борису Пастернаку који га је после тога позвао у госте, и тај догађај је опеделио цео њгов живот.
Године 1957. завршава Московски архитектонски факултет и то обележава стиховима:
„Збогом архитектуро! Пламсајте широко говедраници у амур стилу и рајкоми у рококо.”
Хрушчов: „Узмите свој пасош и ван из земље, господине Вознеснски“!
Почео је да објављује 1958, а официјелна књижевна критика га није прихватила. На сасатнку са ствралачком интелигенцијиом у Кремљу 1963. г. тадашњи генсек Никита Сергејевич Хрушчов своју оштру критку коју му је упутио завршио је наредбом:
„Покупите свој пасош и идите ван, господине Вознесенски!”
Међитим, и за време привремене немислоти у коју је доспео, његове песничке збирке су издаване у великом тиражу. Године 1960. он чита своје песме у Паризу и Минхену, а поред Француске путује у Италију и друге западне земље, а утиске са тих путовања је срочио у стиховима.
Песничка збирка „Антимири” излази му 1964, а две године касније „Ахилово срце”, затим 1970. „Сенка звука“ онда следе песничке књиге: „Поглед“ (1972), „Пусти птицу“ (1974.), „Храстиов лист виолончела“ (1975.), „Витражних дела мјастор“ (1976.), „Саблазни“ (1979.). Те године учествује и у припремању самиздатског алманаха „Метропол”.
Почетком осамдесетих огледа се и у прози стартујући са повешћу “О” (1982. ), и наставља са „Пословођама духа. Прозна и песничка дела“ (1984.), „Роа. Стихови и проза“ (1987.).
Године 1990. излази из штампе „Аксиома самотрага“, а годину дана касније „Россия. Поезија“.
По стиховима Вознесенског Љубимов је у позоришту на Таганки урадио представу „Антимири“, док је Алексеј Рибников је компоновао рок-оперу „Јунона и Авос“, коју је Марк Захаров поставио на сцену „Ленкома“ и још увек је на репертоару. Родион Шчедрин је компоновао музичко дело „Поеторија“.
Вознесенски је познат и по томе што је ескпериментисао у области уметнилке форме, стварајући тзв „видеоме“ у којима су стихови груписани заједно са цртежима, фотографијама, словним компоицијама, текст је распоређен у унапред датим формама, као на пример циклус „Распеће“ у облику крста.
При крају живота Вознеснески је био тешко оболео претрпивши две операције. Последњи пут се у јавости појавио 25. јанура на уручењу награде „Тријумф“ у музеју „Пушкин“. За збирку песама „Витражних дела мајстор“.
Вознесенески је 1978. добио Државну награду СССР-а, издату две године раније, почасни је члан десетак академија међу којима и Руске академије образовања (од 1993.), Америчке академије књижевности и уметности, Баварске академије уметности, Париске академије „Браћа Гонкур“, Европске академије поезије.
Својим пријатељем су га сматрали Сартр, Хајдегер, Пикасо, а песме му је на енглески преводио Роберт Кенеди.
Кад су му изражавали забринутост поводом његове тешке болести, он је стоички само одмахивао руком говорећи:
„Није то ништа, Пушкин се држао до последње, самртне уре, а Пастернак до послдењег месеца. Ја сам у релативном комфору, не оптерећују ме, хвала Богу, односи са царем, па нема ништа да се разјашњава…”
О свом стваралаштву песник је говорио:
„Од свих својих фаза и периода највише волим другу половину седамдесетих и можда понешто из позних деведесетих, а све осатло је чиста авангарда, без бриге о томе шта ће ко рећи.”
Своје животно доба популарни руски поета никад није узимао озбиљно, а знао је да каже: кад је напунио 70. годину , престао је да мисли колико је преживео и колико му је још остало од живота, „јер човек – није оно што су од њега направили време, људи и догађаји, него оно што је он сам од себе саздао“.
Бранко Ракочевић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Високи званичник те милитантне групе изјавио је да ће се она претворити у чисто политичку странку ако Палестинци добију своју државу
Руске трупе су, након успеха у Очеретину, успеле да развију свој успех још даље. Јуришне групе Оружаних снага Русије из састава 15. моторизоване бригаде и батаљона специјалних с
Остале новости из рубрике »