Трагична судбина великих руских песника (7.) - Мајаковски

У рано јутро  14.  априла 1930.  г,  у  својој  радној соби  у комуналки у Лубјанском пролазу  погинуо је  од властите или  туђе руке најславнији  песник совјетске епохе,  футуриста  за сва времена, Владимир Владимирович Мајковски (рођен 19.  јула 1893.  у селу Бабдади Кутајској,  руска губернија,  садашња Грузија). Агенти  из оближње зграде у којој је била смештена  политилка управа,  ОГПУ (Обединение государственого политического уоравления),  наследнице ЧЕКЕ,  брзо су дотрчали,  што је касније послужило  новинару  Валентину Скорјатину да изађе пред јавност са верзијом да је  песника „Облака у пантоланама“  и  тријумфалних помеа о социјализму и комузму убила продужена рука совјетсаке власти.
           
Хитац је испалио агент ЧЕКЕ?

По тој верзији   убиство славног песника организовао је  Јаков Агранов,  у то време начелник  тајног  одељења свемоћног ОГПУ-а.  Оног истог  одељења које се бавило борбом са антисовјетском делатношћу појединих организација,  партија и лица. А у та лица,  према верзији новинара Скорјатина,  спадао је и Мајаковски  који је одједном постао опасан по совјетски  репресивни режим. У „минули рад“  тог истог Јакова Агранова,  како је тврдио новинар – истраживач, спадало је и „раскринкавање“ и уништење  тзв „Петроградске   борбене организације   В. Н. Таганцева“ који је пред стрељачки строј извео 90 људи међу којима је био познати песник Николај Гумиљов. Па кад су могли убити Гумиљова 1921, зашто  не би  бар један  смртонсни хитац испалили и у Мјаковског  1930,  тим пре што је  славнији и утицајнији,   а самим тим и опсанији,  а још се све могло наместити као да је било самоубиство.
       
Кад агент воли с песницима да се дружи

Тако је резоновао новинар Скорјатин позовајући се и на неоспорну чињеницу да је искусни чекиста Јаков Аграров волео да се дружи са песникомн Јесењином,  писцем Булгаковим, а хвалио се и да је близак са Мајаквским. Што само по себи  није морало да значи ништа опсано,  бар не у овом случају,  јер се коначно 1990.  г.  та хипотеза показала као недовљно утемељена и прихваћена је  званична варијанта о самоубиству.  У времену кад је све  у Совјетдкој Русији било,  како је приметио Илија Чвровић из Ковачевићевог Балканског шпујуна,  другачије него што изгледа, сумње су се простирале и на текст „писма о намерама“,  опроштајног слова песника високог скоро два метра,  драмског писца,  фимског редитеја и глумца,  који је тачно деценију и по пре овог судбоносног трена,  у „Облаку...“ написао нарцисоидне стихове гледе свога лика  у светлу будућност загледаног: „Ја у души немам ниједне седе власи / Ни старачаке нежности нема у њој /... Корачам лепотан/ Двадесетдвогодишњак“ (Превод:  Бора Ћосић)
   
Другарице Владо,  не сплеткарите,  покојник је то највише мрзео
 
Пре него је окренуо цев „маузера“  калибра 7,65 mm,  фабрички број 31204.   према својој  младој и паметној глави,  али сасвим извесно, осмаљеној и паћеничкој,  песник који је „на сав глас“  тражио да зауставе планету,  зато што је хтео да сиђе,  у свом“ писму о намрема,  „опоруци,  коју је насловио СВИМА,  је као у замолници написао:

„За моју смрт,  не кривите никога,  и молим вас не сплеткарите. Покјник је то највише мрзео. Мама,  сестре,  и другови,  опростите,  ово није начин (другима га не препоручујем), али ја нисам имао излаза. Љиљо,  воли ме. Другарице  владо,   моја породица –то је Љиља Брик, мама,  сестра,  Вероника  Витолдовна Полонска.  Ако им омогућите сношљиви живот, бићу вам захвалан“.
             
У овом животу није ново мрети

Да су песници непоуздани саветници  и да их не држи  реч баш увек,  за сведока позивамо ситихове које је аутор  сатире „Стенице“  и поеме „Врло добро“ (Хорошо) написао 1926.  г.  поводом  самоубиства  Серегеја Јесењина (о којему  су такође сплеткарили),  који је у лењинградском хотелу  написао своје писмо о намрема: 

„У овом животу није ново мрети, / Али ни живети,  богме,  није најновије“.

На ову „одбрану  самоубиства“, аутор поеме о совјетском црвеном пасошу,  и „Финансијском инспектору поезије“ је жестоко узвратио „У овом животу умирати  тешко није,  /али за живот -јуначки се бој бије“, (Превод Б. Р.)
     
Уби га  -прејака осама

Оно у чему су званичнци и самостални истраживачи сасвим сагалсни је да је Владимир Мајаквоски увек био окружен  не обичним женама,  него и те каквим лепотицама.  Из тога се ипак не може закључити да су му оне и дошле главе,  али да су допринеле растрзаности у њој,  неспоран је факат. 

Истраживачи су реконструисали  малте не сваки мунит   ноћи између 12.  и 13.  априла 1930.  г. (све се бојим да нису имали врмена,  пуних осам деценија):  с ким се све несрећни псник сретао,  с ким се свађао,  с ким је шетао мо Москви,  где је и како провео ноћ. Без одговора је остало само једно једино питање,  али најглавније: због ћега је у рану зору  14.  априла Мајаковски  извршио самоубиство?
      
Целог века жене су га мучиле и прогањале

Ако је по сопственом признању Достојевског целог века мучио Бог,  Мајаковског  су мучиле  и прогањале жене.

У већ помињаном „писму о намерама“,   Владмир Владимирович (тако му се зове и једна трагедија) је написао да се „љувбавна барка разбила о обале живота“,  цвилећи се  обраћајући  посебно својој највољенијој,  Љиљи Брик: „Љиљо,  воли ме“. 
      
Сплетка сплетку стиже

Само неколико сати након што је одјекнуо пуцањ  из маузера  калибра 7, 65 у Лубјанском пролазу,  почели су по Москви да се шире сплетке о узроцима самоубства  најпознатијег песника совјетске епохе:  шапутало се да је боловао од неизлечиве болести,   о настраном животу у троуглу чија је хипотенуза Љиља Брик,  а катете  венчани муж Осип Брик и љубавник Владимир Мајаковски.

Неки су као попадије из Сремчевог романа „Поп Ћира и поп Спира  „промовисале опцију“  да у целом случају није крива Љиља Брик,  него сва кривица иде на душу младе глумице Веронике Полонске која је у МХТ-у почињала каријеру.

Сваки угао у троуглу је би трагичан на свој начин

-Да,  тих година се питање често понавлало: ко је уставри та Поланска? Девојчура !Њега ништа није могло к њој  привуће  да било о чему с њом разговара,  а камо ли да живи. А ја милсим да је  то све код њих било довољно озбиљно,  из простог разлога што је Полонска представљала поптпуну  супротност ономе што је Мајаквски имао у својој кући-, убеђена је  филолог Светлана Стрижњева,  доректорка музеја „Мајаквски“  и додаје да је у том троуглу „Љиља-Осип-Владимир“  сваки угао имао своју трагедију. Правила су гласила: свако  може бити апсолутно слободан,  али увече сви морају долазити кући...  И сви су кући долазили,  али је свако од њих ноћивао у својој соби сам. Осип Брик у то време није био физички заинтерсиван за Љиљу, а Јевгенија Жемчужна,  официјелна  Брикова секератица, била му је фактички жена,  са чим Љиља није могл да се помири па је често протестовала због тога. Мајаковском су били дидијали  бесконачни Љиљини покушаји да докаже свом мужу Осипу,  кога је иначе обожабала, како је она интересантна другим мушкарцима.

Искрена и срамежљива Вероника Полонска

А Вероника Поланска је задивљавала својом човечношћу,  искреношћу,  нежношћи и срамежљивошћу. Веома је патила кад је била принуђена да абортира дете  Мајаковског.  Опреација је била сложена и Вероника се нашла у болници . Физичкој боли је придодата депресија: у болничкој соби је посећивао венчани муж,  глумац Михаил Јаншин,  а она није имала храбрости да му призна да дете није његово. Самог Мајквоског није ни обавестила о операцији.  Она је  тих дана иначе,  осећала физичку одвратност од присуства мушкараца,  па Мајквоски није могао да разуме узроке њеног  изненданог захлађења према њему,  и мучио се милсима да је Норик (како је Веронику  звао из милоште) престала да га воли. Због чега она према којој се сопствени муж односио хладно,  није пристала да буде жена Мајаковског? Директрора музеја,  Светлана Стрижова,  има о томе своје мишљење: „Неколико пута сам се спремала да с њом о томе поведем отворен разговор... Вероника је рекала да јој је којим случајем Владимир Владиморвич знатно раније предложио да пође за њега,  рекла би „да“,  али је  у последње време био непдношљив и у таквом стању  га се плашила.  И још нешто:  иако неке стасне љубави између ње и мужа јој,  Јанишина,  није никад било,  ипк се није  усуђивала да га напсути без објашњење за које јој је недостајала храброст... Тог кобног дана,  14.  априла, Мајаквоски и Полонска су се понво посвађали.  После пробе у позоришту она је свратила да наставе разговор  и покушају да нађу било какаво решење,  али није успела  ни да дође до врата,  кад се зачуо пуцањ револвера.
          
Сифилис- ставрни или измишљени?

После песникове погибије протурала се и верзија по којој  је Мајаквски имао сифилис,  па је због тога дигао руку на себе.  О његовој болсети се прочуло први пут кад је био у вези     са шармантном Соњом Шамардином,  до које је дошло још 1915.  г. кад је лепа Соњечка била блиска пријатељица књижевника  Корнеја Чуковског,  од кога је преотео,  а  „отимачина“   већ заузетих девојака и венчаних жена одавно му је ушла у крв.   Шетајући са  новом  изабраницом свога срца,  рецитовао јој је тек написане стихове који су се „пушили“ од  инспирације и свеже љубави: „Слушајте добро!  Кад звезде засијају пуним сјајем!“...  Није прошло много времена,  а пронео се глас да Соњечка очекује  дете од Мајаквоског. Прича се да је Корнеј Чуковоски,  огрочен том  њеном везом,  позвао Соњу  и упитао је „Зар се не бојиш да имаш дете са сифилстичарем?“ Уплашена Соња је абортирала,  покупила  ствари и отпутовала у Белорусију ништа не говорећи о томе са Мајаквским. Сплетке о наводном   сифилису  окончала је Љиља Брик која је посетила  Максима Горког и испричала му да је све то измишљотина и објаСнила му одакле потичу. Тада су се оговарања на ту тему полако угасила,  али после самоубуства песниковг поново су се распламсала. И узела толиког маха да су власти одлучиле да тајно изврше експертизу над лешем покојниака и тиме ставе тачку на и.

Страх  од хапшења

Крајем 1920.  г. у стану Брикових трајно су се „регистровали“  агенти ОГПУ.  Званично  за ту службу је радио само Осип Брик, али се баш некако у то време Љљи Брик  „десила“  нова љубавна веза,  страсно се заљубила у већ помињаног у овом тексту Јакова Агранова,  начелника тајног оделејња политичке полиције.  То се може довести у везу са гласинама које су се појавиле после самоубиства, а које је касније „обрађивао“  новинарВалнетин Скорјатин, да су навидно чекисти пуцали у песника,  па му „подментнули“ самоубиство.

„Зашто се ОГПУ заинтерсовао за Мајаквоског?“  пита се се директрорка његовог музеја,  Стрижњова. “ Године 1955.  добили смо фасциклу са предметом самоубства позантог песника и драмаског писца,  која је,  како се показалао,  све ове година чувана у председничкој архиви.

Читајући доставе  агенета нисам могла разлучити колико се оне односе конкретно на Мајаковског,  а не и на друге  из редова руске  интелигенције. Ако је то тако,  због чега би се  1925.  у време свог боравка у САД он жалио  Ели Џонс,   једној од својих амерчких љубави,  да о сваком његовом кораку Љиља Брик обавештава ОГПУ.? И због чега би се  песнику Александу  Жарову, кога је неколико дана пре самоубиства срео на улици,  пожалио речима: „Мене могу ухаписти “

Није имао ко да га  саветује

Сасвим је могуће да је баш у тим тренуцима Мајаковском био непохдан савет пријатеља,  пошто је био сасвим усамљен. У иностранство је отпутовао брачни пар Брик,  Љиља и Осип,  његова париска љубав Татјана  Јаковјева се удала за Француза, док је  још једна  његва љубав, Наталија Брухањенко,  чекала бебу,  али од дргугог мушкарца.  Полонска се колебала... А усамљеност песник није подносио.  Може бити и да је унутрачњи умор постао  више неподношљив.

Бабељ:  сви смо криви за његову смрт

Борис Пастернак је после смрт Мајаквоског напсиао „Твој пуцањ је био попут Етне/у забрђу трусном међу кукавицама „,  док је одмах после песникове сахране Исак Бабељ  упутио оштар прекор свима:

„Схватите,  ми смо за ово сви криви. Он је жудео за загерљајем,  просто је можда,   очекивао да га неко пољуби, да чује како га сви волимо.  Једндоставно,  људски да га пожалимо-А ми то нисмо учинмили. Опходили смо се према њему као према споменику. А он је био само обичан човек.“


Бранко Ракочевић