НОВИНАРСТВО У СРБИЈИ : ВАЊА ЂУРИЋ

1.Колико се новинарство у Србији разликује од новинарства на Западу?

Посматрајући садржај који нуде медији са Запада, мој утисак је да озбиљније схватају новинарство него ми овде. Свеснији су своје улоге и моћи у друштву, има више иницијативе, аналитичности и наравно истраживачког новинарства. Можда због тога што имају више новца или због тога што се ради о земљама које демократију нису упознале тек 2000. године и на крају можда најважније што раде у окружењу у којем се дешава да неко због новинарске приче и осећаја срама и одговорности поднесе оставку. Новинари су слободнији, боље се сналазе пред камерама, као извештачи у различитим ситуацијама. Ми то све радимо некако стидљиво, некада ми се чини да може икако да буде невидљиво, било би најбоље.

2.Да ли је рад на ТВу посебан, у односу на неке друге видове новинарства?

Свакако да јесте, самим тим што је сложенији него рецимо рад на радију или за новине, веб портал или агенцију. У поменутим медијима можете да будете соло играч, док на телевизији не иде тако. Како ће изгледати и бити презентован ваш крајњи производ, односно тв пакет зависи од још неколико људи у низу, а не само од вас. Али, ако нешто није добро или је могло боље, критика обично иде на рачун новинара/новинарки. Тако да се мораш помирити са тим ако желиш да радиш на телевизији. Многе колеге ми кажу да не могу да прихвате то да морају да зависе од сниматеља, монтажера или других људи у том ланцу и зато бирају друге медије. Понекада и мени то засмета, али ипак превагне моја наклоност ка покретној слици.
Осим тих, да кажем, техничких ствари, мислим да телевизија и даље једина пружа и још ће више пружати, најупечатљивији утисак о људима, местима и догађајима из целог света.

3.Шта те је привукло раду на ТВ?
Док сам радила на новосадском Радију 021, повремено сам кроз пројекте, имала излете у, назовимо то, документаристично тв новинарство. Допао ми се тај израз, одласци на терене, на снимања, допали су ми се сусрети са неким другачијим људима и њиховим причама какве иначе не виђамо у медијима. Допало ми се како то на крају изгледа и како делује на људе. А деловало је увек снажно и емотивно. Иако и даље волим да кажем да ми је радио прва љубав и увек на радио некако романтично гледам, мислим да се љубав према слици ипак десила мало раније. Као клинка сам стварно много гледала телевизију, обожавала сам дечији програм који се тада емитовао из ТВ центра у Сарајеву и дешавало се да је мама морала да ме тера напоље да се мало, за промену, играм са вршњацима. А ја сам једва чекала наредни дан, тј.јутро, 9 сати и почетак јутарњег програма за децу. Касније током одрастања и школовања мислила сам да ћу бити ТВ критичарка, али ето, нађох се ипак испред камере. Тренутни ангажман који имам на Радио-телевизији Војводине догодио се, па могу рећи, случајно, али је истовремено и остварење моје жеље да радим баш за емисију Радар. Осим што радим са колегама са којима сам студирала и што ми је уредница Марина Фратуцан, код које сам, између осталих, на Филозофском факултету у Новом Саду и учила тв новинарство, волим то што у Радару имамо прилике и простора да се бавимо регионалним темама, које су у домаћим медијима запостављене.

4.Колико користиш друштвене мреже - Фацебоок и Тwиттер, у свакодневном раду?

Рецимо да бих волела да су друштвене мреже у мањој мери део моје свакодневнице, али је то некако немогуће, јер ми је у једном периоду живота бављење друштвеним мрежама било посао. Тако да од њих не могу побећи ни сада, остала ми је та навика да стално пратим и читам о променама и иновацијама које се и на том пољу дешавају. Као новинарка их користим много, углавном као средства за комуникацију са неким људима, саговорницима и за лакши долазак до њих. Ретко као изворе информација, односно као повод за проверавање информације или као траг за неку причу. То врло често може да одведе у неку странпутицу. Постали смо изузетно необазриви са оним што се пласира на друштвеним мрежама и дешава се да медији много значаја придају појавама или људима који то апсолутно не заслужују, а пажњу на себе скрену триковима које су научили на неком курсу или прочитали на интернету. Трудим се да ме то не завара. Али, то не значи да мислим да друштвене мреже имају само лоше стране, напротив. Само их теба паметно користити.

5.Кад ниси пред камерама, твој посао обухвата и...
Мој посао обухвата врло обимну и темељну припремну за тему, истраживање, договоре термина снимања са саговорницима, размишљање о „слици“ односно кадровима. Такође, морамо да мислимо и о бекграунду приче, евентуалним кадровима или тонским исечцима из архива, јер прилози које радимо за Радар су врло често такви да захтевају подсећање на то шта су неки политичари говорили или радили некада а шта говоре и како се понашају сада. Ми, новинари смо задужени и за одабир музике која ће се провлачити кроз прилоге. Има много детаља на које мораш мислити када немаш на располагању скупоцену продукцију.



6.Сведоци смо "естрадизације" телевизије у Србији. Да ли програм прати жеље народа или "намеће" гледаоцима теме?
Та реченица „народ то тражи“ као неки аргумент је, ја мислим, апсолутно превазиђен. Можда пролази код неких полуписмених људи којих је, на жалост, у већини у Србији, али код оних који имало разумеју како функционишу медији, апсолутно нема упориште. Јер, како ви можете доказати да народ нешто тражи?! Истраживање гледаности можете да наместите како вам воља, јер није исто када вам узорак чине образовани људи који живе у граду, имају преко сто тв програма, или ниже образовани који живе ван града и имају можда само два, три програма и немају интернет. Верујте, у Србији, и даље има људи који тако живе. Јасно ми је да неће сви слушати Брамса, гледати снимак позоришне представе или неку научну емисију све и да то буде једини садржај и да скроз укинете Гранд продукцију, али нека одговорност према гледалишту мора да постоји. Домаћи приватни медији као да су заборавили да се и међу њиховим улогама, налази она едукативна и да то није само задатак јавног сервиса. Посебна тема је у којој мери то јавни сервиси раде.
Постоји и тај тренд наметања тема и трендова, али погрешних и утисак ми је да вођство некако увек преузму таблоиди и приче о томе где су и шта раде данас бивши манекени, певачи, глумци (овде говорим у множини, не мислим само на мушкарце). И то је слика данашње Србије.

7.Колико слободног времена имаш и како га користиш?
Ух па баш га и немам, јер поред ангажмана у Радару, радим и неке дневне теме за дневнике на РТВу. Тако да ми се врло често дешава да не спавам по целу ноћ како бих све постигла. Али, када погледам распоред и видим да на недељном нивоу ипак успевам да одем на неколико кафа са пријатељима, погледам неколико епизода серија, прочитам неку књигу, два пута недељно одем на часове италијанског, да возим бицикл и вежбам, онда престанем да кукам како немам слободног времена. Ј

8.Да ли себе кроз 10 година видиш и даље у свету новинарства?

Апсолутно да. То сам бирала. Мислим да си новинар/новинарка док живиш. Јер, то у неком тренутку, и не приметиш ком, постане начин живота, а не само посао.