Avanture iz dnevnika jedne dame- Novokomponovani Odisej

Dok sam ga gledala kako priča, pitala sam se zašto uopšte sedim i trošim svoje vreme na ovakav način. Da vas ne zavara ova rečenica, kada krenem sa ovakvim stavom, obično se zaljubim toliko da ni ne znam kako je bilo na zemlji pre tog sedmog neba. Emotivne blokade koje su vagale sa onim slobodnim delom mene sa godinama nisu odlazile. Nekad ne bih znala da li je to zaista neko ko bi mi prijao ili ne, ili ja sama od sebe blokiram emocije svaki put kad se zaljubim. Iz priloženog se vidi da je priča, da su žene iako složene zapravo jednostavna bića, postala mit i teorija koje je upraksi bila nemoguća. 

 

Uprkos svemu, ovaj dečko je znao recept za osvajanje ženskih srca. Ako uopšte postoji taj recept. Moje srce je osvojio. Ova je ljubav predodređena da bude turbulentna i već gotova pre nego što je počela. Kao takva je i bila dokaz ljubavi pa makar na kratko. Nikada nisam bila pristalica mirnih ljubavnih oaza, jer ljubav jeste samo ako je nemirna, divlja i neukroćena, drugačije ne bi živela. Zatvorena u okružene zidove sa istim utabanim stazama, ljubav bi bledela i zauzimala trag navike, a onda bi krenula sujeta, predrasuda i ostale protiv jedinice ljubavi. Da ne nabrajam sada, razumeli smo se. 

 

 

On je bio neko ko je nailazio u teškom emotivno-psiho-fizičkom i svakom rastrojstvu. Sada već verujem da sam takva bila i ja, jer drugačije naše duše ne bi našle isti put susreta. Da li ste znali da ste vi petoro ljudi oko sebe, i da ste vi ustvari i vaš partner kog ste izabrali. Elem, da se vratim na Odiseja. Ja sam mu tada bila svetlo na kraju tunela. I jesam bila takva. Nosila sam harizmu, nosila sam ljubav, nosila sam to svetlo života. Bila sam mu luka, bila sam mu utočište, i mirno more, želja, osmeh i radost. To mi je stalno ponavljao i ja sam to osećala. To mi je bilo dovoljno u gladi ljubavi koju sam živela. Iz toga sam naučila da ne treba shvatati ljude a ni njihove reči zdravo za gotovo, jer euforija u kojoj su ih izgovarali je i njihov glavni pokretač. Tada nisam mislila da sam ja grešila jer recite mi, ko ne voli i ne želi da ulepša drugome njegovu sreću i ko ne voli da bude nečija radost, samo onaj koji nije znao da voli. Zavolela sam tog čoveka, u stepenu drag, u tom opsegu sam ga strpala u srce koje je ionako bilo krpljeno i zaceljeno, ali to nije bio razlog da opet ne volim. 

 

Tog trenutka kada sam mu napravila mesto u svojoj duši, on je odlučio da ode, otplovi, naprosto nestane. Sada smo tu gde je i on nastao u ovoj priči. Tako je i nastao Odisej moje verzije. Znam da svaka žena ima ponekog svog Odiseja. Moja verzija je malo drugačija. Moj Odisej se nikada ne vraća. Znam da ovi redovi u nekom trenutku liče na loše publikovanu priču, jeftinog tiraža, ljubavni kovitlac emotivno nezrelih, ali ne. Promenila sam tok priče. 

Imam tu logiku da narodne mudrosti ne prihvatam u potpunosti, jer ne volim šablone koje je neko diktirao a da nije nosio niti obuo nečije cipele i prohodao životima drugih, doduše čast nekim od izuzetaka. Ali ona narodna je baš taj izuzetak koja kaže da sve što je brzo to je i kratko, nepostojano, i brzo bledi. I ova ljubav se završila, mislila sam da plovimo u najboljem brodu ljubavi ali samo sam mislila. Najprestižnija ljubavna bajka za koju sam mislila da živim i da postojim sa njom ali ne ovaj Odisej je bio drugačiji i tu je ležala lepota ove ljubavi. On se samo okrenuo i otišao, bez reči ili sa rečima, to više nije bilo bitno. I da Vam sada prepričam te reči videli biste da to nikada nije ni bila luka u kojoj je moje srce zaista imalo svoje mesto. Onda je došlo i otišlo vreme očaja. Taj očaj je bio zdrav, nije vukao za sobom sujetu. Ali postojao je očaj. Bila sam ubeđena do tada da bolja devojka od mene ne postoji, ali sam zaboravila jednu vrlo mudru rečenicu, da je i najbolji prijatelj nekome i najveći neprijatelj, da se kao ljudi razlikujemo. Ono što je bio problem ovog problema da se našalim, jeste, što sebičnost koju sam gajila u sebi nije patila jer je on otišao već jer sam ja ostala sama. I to je bilo rešenje svih mojih ljubavnih problema. Našla sam izlaz, našla sam i tunel, i njegovo svetlo. Vraćalo se Sunce iz daleke zemlje skriveno u valovima moje duše. I eto one iskre koju sam negde usput zaboravila, a to je da smo mi sami krojači naše sreće i glavni birači naših izbora. Ne Odisej. Ne drugi već samo i jedino Mi. 

Ne znam da li ste nekada razmišljali da promenom pogleda na stvari zapravo menjate pogled na život i postajete direktni kreatori vaše stvarnosti. U delu života gde sam živela “običnog“ Odiseja, napravila bih još mnogo suza okeana, zelja u očaju svog bola. Odisej bi se vratio ženi koja je bila očajna, koja je vapila za pomoć u svojoj nemoći. Dakle, nemoćna žena bi učinila da on opet ode i zaista se više nikada ne vrati. U Novokomponovanom Odiseju, žena prvo ne pravi kompromis čekanja, nije nemoćna, samim tim je svesna da je rod obeležio sa moći samim postojanjem, treće ne bi traćila vreme plačući već bi smišljala strategiju kako da svoje dane učini srećnim i savršenim. 

Dolazimo do rešenja problema, a to je da žena koja je odlučila da živi u eri novokomponovanih odiseja je ona kojoj je teško prići, njena snaga je toliko jaka i satkana od toga da u svakom trenutku svog života zna šta želi, živi savršen život, živi srećan život jer je to apsolutan i jedini njen izbor. Spremna da voli, ne čeka da bude voljena. Spremna da bez ikakvog straha da svoje srce. 

 

Pustite svog Odiseja da slobodno plovi, kao što sam ja pustila svog. Dok on plovi, možda ćete se iznenaditi činjenicom da je vaš život počeo onog trenutka kada ste shvatili da ON NIJE ČOVEK ZA VAS. Nikada neću moći dovoljno da se zahvalim ovom odiseju što mi je slomio srce. Tog trenutka je moja duša u svom vapaju za pomoć poslala poruku univerzumu. Univerzum se uvek postara da dobijete pravog muškarca za vas, onaj ko je vaš partner duše, vaša polovina. 

Odisej koji možda upravo vas sreće negde na putevima koje život udešava i da je samo pitanje trenutka kada će vas pozvati da zajedno zaplovite u čarima životnog broda u dvoje, zauvek!

 

autor teksta Ivana Matijević