BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Кад је генерал спасавао цара - сеоба Трајанове табле

20.08.2017. год.
У септембру се навршава тачно пола века од почетка јединственог подухвата у Ђердапској клисури...



Када је 100. године римски цар Трајан решио да пође у поход на Дакију, данашњу Румунију, нашао се пред наизглед непремостивом тешкоћом. Наиме, из Горње Мезије (данашња Србија) није постојао пут којим би легије могле да прођу. Ако пута нема, онда има да се направи. Само, градитељима је ваљало проћи кроз Ђердапску клисуру, с готово окомитим литицама, које врло подсећају на зид. Одмах испод тог каменог зида, Дунав. Пошто се царска не пориче, убрзо су градитељи прионули на посао. Пут је усечен у литице, довољно широк да њиме прође војска. Позван је и главни архитекта тог доба, Аполодор из Дамаска, који је премостио Дунав. Направљен је највећи мост на свету, дугачак готово 1.100 метара. На камене стубове постављена је дрвена грађевина. Легије су коначно могле да пређу у Дакију и Трајану донесу победу. Још једна богата провинција придружена је Царству, а проћи ће готово хиљаду година пре него што неко сагради већи.



У спомен огромног градитељског подухвата у близини моста постављена је табла. У камен је уклесано „Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Август Германик, врховни свештеник, заступник народа по четврти пут, отац домовине, конзул по четврти пут, савладавши планинско и дунавско стење, саградио је овај пут”. Мост је порушен нешто касније, вероватно када су се Римљани повлачили из Дакије, за владавине цара Аурелијана (270–275). Табла је остала да сведочи.

Векови су пролазили, време је избрисало добар део текста. Ипак, споменик је стајао на месту. Све до почетка шездесетих година прошлог века. Тада су се Југославија и Румунија договориле о изградњи хидроелектране Ђердап и, разуме се, огромне бране. Потреба за јефтином струјом претила је да избрише добар део историје овог краја. И не само краја. И не само историје. Ниво Дунава тако би се подигао на многим местима, понегде и двадесет метара. Испод воде су се нашли градови Доњи Милановац и румунска Оршава , историјски знаменито острво Ада Кале, а оне мање објекте нико није ни бројао. Готово да је истребљена огромна моруна, пошто је Дунав преграђен баш на месту где се мрестила. Слична судбина смешила се и Трајановој табли. А онда се подигла јавност. Уприличени су округли столови, писали се дописи на све стране. За очување споменика заложили су се сви. Табла ни по коју цену не сме да нестане у Дунаву. Само, како је сачувати?

Било је неколико замисли. Од оне да се табла измести на неко место ван клисуре, па све до тога да се споменик ипак потопи, али да се око њега изгради нека врста бетонског левка, у који би могло да се сиђе.

На сву срећу, прихваћен је предлог да табла остане ту где је, само да се подигне . А то „само” значи да се исече из стене и подигне за преко двадесет метара. Многи стручњаци су одмахивали руком када су чули о чему се ради. То је практично неизводљиво. Ипак, посао је прихватила „Мостоградња” из Београда. За подизвођача су изабрали „Венчац” из Аранђеловца. То је била већ готово уиграна екипа, с обзиром на то да је београдска фирма неколико година раније градила брану Асуан у Египту. Аранђеловчани су, са свим својим искуством у обради камена, тамо били упослени на преношењу неколико староегипатских споменика.

Опет се појавило неколико замисли како да се табла подигне. Мајстори из „Венчаца” ће таблу да исеку, одвоје од подлоге. Онда би с воде пришао брод-дизалица „Вели Јоже” и подигао споменик. Само, тај брод био је на везу у Ријеци. Да би стигао до Ђердапа, мора Јадраном до Дарданела. Потом Црним морем и Дунавом. Пловидба преко пола света је прескупа, а у обзир не долази ни друга замисао, по којој би таблу исекли на десет делова, па спајали на новом месту. Све мора да се одради одједном, из комада.

Главни пројектант био је угледни архитекта-конзерватор Милорад Димитријевић (1924-2008).




Вођа екипе из Аранђеловца био је инжењер Драгомир Павловић. Човек звани Генерал, који је изградио прве рени бунаре на Ади Циганлији 1961. године данас има деведесет година, и испричао нам је све о подухвату премештања табле. Сакупио је најбоље мајсторе „Венчаца”, њих дванаест. Воље је било, знања онолико, али искуства не баш. Рачунали су да су преко руку превалили тоне венчачког камена, па ће и са овим некако да изађу на крај.

Првог септембра 1967. године ступили у клисуру. Тек тада су схватили у шта су се упустили. Суров и неприступачан терен, река, камени зид. И са тог камена ваља исећи огроман блок. То и некако, али онда мора да се подигне на толику висину. А никакве грешке не сме да буде. Ако би се десило да нешто побегне центиметар у страну, горе или доле, табла може неповратно да нестане. Ипак, Драгомир и екипа били су сигурни да ће успети.

Прво су направили ново место за таблу, на предвиђеној висини. Потом је уклоњен камен с обе стране непроцењивог споменика, како би могли да раде. Издубљене су нише у стени и на њих су монтиране машине за сечење камена. Радило се полако, милиметар по милиметар, центиметар по центиметар. Нису смели ни да помисле на минирање или нешто слично. Секло се жичаним гатером, а само исецање потрајало је скоро годину дана. Резови огромни, по седам и по метара, водоравни и усправни а дубоки метар и по.

Када су коначно одвојили блок-таблу од залеђа, прегледали су површину. Камен је од исецања постао гладак, готово полиран. Ипак, Драгомир је приметио неколико једва видљивих напрслина, врло опасних. Лако може да се деси да те напрслине постану велике, и да табла заврши у много више парчића него што је било оних десет, из првобитног одбаченог предлога. Зато су постављена ребра од армираног бетона, да подупиру конзолни део блока. Остало је само подизање.

За тај посао „Мостоградња” је направила мале хидрауличне дизалице. Малтене помоћу штапа и канапа ваљало је попети камени блок тежак 300 тона на висину од 21,5 метар. Цела Трајанова табла и део римског пута. И Аранђеловчани су припремили оно што су имали, и са чим су раније радили, када су у питању камене громаде. Сајле, траке, балване, све оно чиме гломазна стена може да се помери с места. Дизалице су прорадиле и блок је полако почео да се пење.

Напредовали су полако, око центиметра у минуту. Бивало је и дана када је то ишло спорије, па је просек износио метар дневно. Дизали су по пола метра, па подупирали. Па опет пола метра. И тако месец дана. Полако и пажљиво.

Коначно, табла је била у равни припремљеног места. Тада су је поставили на ваљке и убацили у лежиште. Около је попуњена млевеним каменом и цементним малтером. Било је то маја 1969. године. Огроман подухват успешно је окончан. Без иједне грешке и да се нико од радника није повредио.

Када је ниво воде порастао, видело се колико су Генерал и његова трупа обавили добар посао. Табла и део пута били су метар и по изнад површине воде. Тачно тамо где је и предвиђено. Само, сада није могло да јој се приђе, осим чамцем. Замишљено је да се одозго пробије путељак, како би људи могли да виде шта је то Трајан оставио. Као и много тога, ни ова замисао није никада спроведена у дело.

Драгомир Павловић Генерал и Аранђеловчани отишли су на неке друге послове. Велика већина никада се није вратила на Ђердап. Деценијама касније, аранђеловачки новинар Микиша Михаиловић уприличио је повратак Драгомира и мајстора Милорада Јовановића на место где се већ пола века налази Трајанова табла, и о томе оставио драгоцене записе.

Сам Драгомир је овом новинару сведочио да је и данас, после педесет година неизмерно поносан на своју екипу. Урадили су велики посао, који би и сада, уз сву напредну технологију, био вредан дивљења.

Аутор: Н. Баћковић,
Забавник 



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Многобројне обавезе, као што је посао, брига о породици, одржавање пријатељстава већини особа одузимају много времена, па они често требају помоћ. Зато су ту ситнице, као што су геџети...

Црвена армија је више од две године покушавала да потисне непријатеља даље од града. То је постало могуће тек након победе у Курској бици и дефинитивне промене тока рата. ...


Генерални директор компаније Даниил Бренерман рекао је да се сада ради на цивилној сертификацији овог авиона

У периоду ренесансе, који је обиловао културним и друштвеним п


Електрични алати су неизоставни део сваке мајсторске радионице, пружајући не само ефикасност, већ и олакшавајући многе радне процесе. Са све већим напретком технологије, постали су све софистициранији и прилагођени...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА