Почетна страница > Новости
Славица Јовановић

Нова књига Славице Јовановић новинара и књижевника ’’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017. године

Славицa Јовановић | Славица Јовановић   | 21.10.2017.
Нова књига Славице Јовановић новинара и књижевника ’’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017. године

 

 

slavicafinis0.jpg

Нова књига Славице Јовановић новинара и књижевника ’’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017. године




Славица Јовановић

Чуваркућа која се разбокорила




Ово је време када се, по Песникињи, ''вране ките орловим перјем, а орлова крила им не приличе'. И када ''одроди рода-нероди'', шире руке и у лице љубе оне ''који су те, земљо, нахранили костима и скелетима''. Иако, због тога од многих куђена, Песникиња разуме и неистомишљенике, јер и по Богу свако има право на свој избор, а њен избор је да се не одриче њој својственог чојства и јунаштва, које је најчешће у корист њене штете, па себе, такву, од многих невољену, попут Исидоре Секулић и Владислава Петковића Диса од стране Јована Скерлића, али своју и постојану попут ово двоје, поистовећује са чуваркућом, која се, као у  песникињиним стиховима ''разбокорила'', која не да себе нашем свеколиком духовном потонућу, и позива и нас да не тонемо, него да сложни, чувамо ''годове родословног дрвета'', ''да поштујете оне што су живот дали за слободу и овај трен мира''. И оне који ће живот дати, кад устреба. Кроз њих, знане нам и незнане, вољене и невољене, схваћене и несхваћене, Славица Јовановић пева и о себи, о својој љубави према родној груди, јер: ''љубав је најважнија од свих религија'' и ''немам куд и немам нигде  до ли завичају''. Самим тим, њене песме постају свеопште, космополитске, с поруком: Не дирај ме, не дирам те. Ти имаш свој завичај и 'цветове честославице'', имам и ја''. Са теретом свога крста на плећима, и свог песничког Усуда, пева Песникиња, свидело нам се или не, и о томе да се не клањамо зурлама и таламбасима, него – фрули! ''Свирале су наша изворишта, светиње и прагови огњишта''. Распевала се фрула Славице Јовановић, не само о рату и ратницима, о нашим вековним сахранама и нарикачама, распевала се и  о свадбама, о рађању и крштењу, о славама, лилама, прелима и поселима, о светим местима са иконостасима и звоницима, одакле се шири звон са мирисима тамјана и босиока. Распевала се фрула Песникиње, распевало се њено ''песмодарје'' језиком ''саморастим'', речима које је, попут Момчила Настасијевића, отргла из својих сновохватица. И кроз, некима ''милоуху', некима ''немилоуху'', песму фруле, Славица Јовановић нас опет опомиње да будемо вазда опрезни, у овом ''трену мира'', јер ''зна те крвник у лице пољубити, стављајући маску анђела'', и ови ''бестидници без лица приносе гиљотини и житног свица''...


Иван Глишић, књижевник

( из предговора књиге )


ЉУБАВ ЈЕ НАЈВАЖНИЈА ОД СВИХ РЕЛИГИЈА

Генералу Полиције др. Братиславу Дикићу који је током противтерористичке акције 04.06.1999. године на Косову и Метохији тешко рањен  

Брушим речи рубин небрушени, капљом крви што божур залива,

из крвотока вечних божуришта, Извориште, Исток да проклија.

Шкољку коју отворићу сада у њој има хиљаде бисера,

сваки бисер љубав божанствена,

та шкољка је срце и сунце што просија.

Не мирују звери крвожедне, маскиране у троглаве змије,

ал ја не дам Косово светињу, ни угравирано име свете религије.

Опет змија мења кошуљице, ко птица перје склона митарењу,

хранилиште орлушинама биће, ко на силу покори ми земљу.

Хтели лелек, живот заустављен, да занеми и певање птица,

нек му језик упадне у грло, нек удави се змија подмуклица.

Капље крви претачем у риме, које свету земљу заливаше,

хајдучица, детелина горка, Светогорка на њој исклијаше.

Где гинули су људи од нељуди, ко расуто семе и разнето ветром

у кљуновима птица, из њихове крви из бескрвне вене,

румен са истока умивен у сузи у име слободе и молитве неме.

Надживеће љубав, веру, наду, све и урлик и јецај и рат и векове.

Крвопији мучилиште ће да преседне, надживеће Мир - немире,

никад пред ратовима да не поклекне,

замахнуће крилима бели голубови,

гледајући са висине поскоке,

бориће се људи против окова и тамнице,

надживеће љубав и мир, време и невреме и предстојеће векове.

Храбри се бранитељ борио смело, у очи смрти погледао,

без ногу оста Косово непокорено, али не клечи,

не клецају колена онима који ногу немају,

нити они клече, нит се домовине одричу, ни бесмртних

мртвих Срба из "жутих кућа" смрти ...

На срцу ожиљци у маскираним временима

и молитва Василију Острошком у невременима.

И имам  противотров против змија отровница- терориста,

а то је вера, мир, слобода и љубав искрена чиста.

Кад се на исукане сабље осмехнеш, из погледа пупољци изникну,

не устукнеш и не поклекнеш, кад се на њихов кукавичлук,

храброшћу подсмехнеш, смели брањениче,

кад ти  видарица песмом траварице рањениче, ране извида,

теби који бориш  се за слободу и зору која засвиће

и свако голуждраво птиче, за свако праскозорје и сваку колевку.

Свака капља твоје крви брањениче,

мастило је којим се исписује име,

име слободе и име мира .

Љубав према мајци домовини,

супростављајући се свима који нас означише са мртворођенима, из костију крајпуташа клија,

Љубав је најважнија од свих религија.

ДР. АРЧИБАЛДУ РАЈСУ

Пред спомен - костурницом у Мачванском Прњавору

Чујте Срби, чувајте се себе, дал су Срби чули опомену,

кад клањају се своме Мучитељу, не гледају борце, ни рањенике,

ни  богаље, а ни брањенике, све до јуче Србске заштитнике.

Целом свету кад су климоглави, само своме роду су душмани,

ољагали, своје испљували. Сутра исту славу дочекали.

И не чују звона Хиландарска, обезглављене их воде крвопије,

покидан чокот винове лозе њихово ће бити покољење,

а очи им ко кактуса бодље, најубојитијом светлицом засевне,

не признају предзнак ни знамење, а браћи су највећи међаши

Чујте Срби, не часите часа, саслушајте Свеглас сред безгласја,

и великог пријатеља Срба мудрооког Арчибалда Рајса.

Злотворима крунишете главе, дарујете ордење, медаље,

а свом роду сакатом рањеном, трнов венац мученичке славе.

Проклеће вас Свевид у Невиду, жигошете колоне скелета,

суза спаљене мајке и детета, где хиљаде костура и сенки

невидом вас прошлости надгледа.

Где стрељани, мучени, убијени, спаљивани до најмлађег детета,

без даха, гласа и покрета, без живота, наде и полета.

Чујте Срби грмљавину гласа, глас истине Арчибалда Рајса.

То су речи и Светога Саве: Само слога Србина Спасава!

Кад олуја ветар заталаса и проговоре многе мртве главе,

кад посете спомен - костурницу,

где похрањене су кости 535 страдалника,

то је и тестамент Арчибалда Рајса. Ту где многи остају без гласа.

Страх и трепет су вам пијавице и вукови у јагњећој кожи,

чак ни јагње у вучијој кожи, не би дало да се обезбожи.

Погледајте на ратнике наше, изгинуле у ходочашћу глади

тугованку земља кад запева, за све оне што су за њу пали.

Што се никад нису продавали.

Чујте Срби чувајте се себе, нек босиљак ожили звуке старинских лира,

да поштујете оне што су живот дали, за слободу и за овај тренут мира.

Чујте Срби чувајте се себе, да би род свој сачували,

ту где су загрљени мајка и дете, спаљени где и остали,

руком аустро - маџара да се не заборави.

У порти цркве Светог Илије, налази се спомен - костурница,

ридање, лелек и трудне жене нерођених мртворођеница,

скелети, костури, лица без лица.

Е баш зато саслушај роде, о окрутностима и злочинима аустроугара,

где су сукнуле ватре до неба спаљене деце руком зликоваца аустро-маџара.

Из стења изникла трава пониклица, проникао босиљак из дечијег лица,

из нечије лобање и гроба, рузмарин неожењених младића,

зар је ико пречи роду од свог рода.

Зар се гази чизмом преко гроба оца?

Да Србијом ничу костурнице, то су жеље змије подмуклице.

Погледајте безруке, безноге, све вас мање, држите се слоге,

И слушајте Арчибалда Рајса, ил вам нема ни трага ни гласа.

Послушајте глас Светога Саве: - Само слога Србина спасава!

Не буде ли Светосавље светиња, потомства ће водити утвара.

Чујте Срби ако нисте глуви, чујте Срби,  зар већ нисте чули?

Зар је пречи туђин вам од рода, кад клањате се одроду нерода.

Букаџије, гласноговорници - камен су темељац новој костурници. .



ЧОВЕК ЈЕ ЈЕДИНА ВОДА ОБОЈЕНА У ЦРВЕНУ БОЈУ ЉУБАВИ

(Посвећено Стевану Синђелићу жандарму, који је убијен од стране шиптарског терористе "косовокрадице" из аутоматске пушке, стојећи на бранику отаџбине.)

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави према слободи, једина крвава вода која се у ратовима  попут  водопада слива у земљу, те црвене реке теку, где год су ратови и где се пролива недужна крв. Човек је једини виолински кључ, који песмом откључава врата мира, песник и птице научи да пева а сунце да сија. После ратова, бомбардовања, нагазних мина, ко птице без замаха и крила, кренуће колоне људи у инвалидским колицима. Богаљи са штакама и катетерима.

Остали су у животу и сад су ампутирци, инвалиди, осиромашени уранијум очи им спржи, а  касетна бомба у њиву заривена, оста успомена на НАТО поклоне у виду експлозива, све су то нови Чернобиљи  и Хирошима и Нагасаки а терористама -  камиказама компаси и оријентири... У празним очним  дупљама, ко дечији кликери, стаклене су им очи. Називају их богаљима и сакатима, са штакама и протезама, вештачким ногама, рукама, стопалима, шакама, како да загрле сина и погледају ћерку, безруки и безноги .

И стихови су ми ко сакати, ко пали борци за слободу, у њима сви моји непогледи, у срцу заривени гелери, у очима чауре и меци, корачају ми песме на штакама и храмљу, немају ноге. Ко свим бранитељима слободе чије су ноге остале на светој земљи а они и мртви их траже и не слутећи да су њихове ноге и руке божури и корен из ког ће нићи слобода. Ја знам браниоче да ти немаш ногу, да си живот свој дао за слободу, тамо где је твоја коракнула нога, ту се чује песма и ту нема роба. Из сваке капи крви кад божур кад проклија, доказаће да је љубав јача од свих религија. Те црвене воде теку вековима, излију се увек, све у име мира.

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави, љубави према слободи и никад више робови и никад више окови и зато виолинским кључем отворимо врата мира, песмодарима и песмодарицама, анђелима голубовима белим, да се драгоцена црвена река живота не пролива у ратовима и да болнице не буду препуне оболелих од карцинома, оних што из летилица смрти истоваре тоне и тоне касетних мина и пројектила.



Славица Јовановић

из књиге ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017 .год


 

 

Најновија  књига  из пера Славице Јовановић ,  новинара и књижевника :-  '' Не клечи пред злотвором '' ... Књига је родољубиве и духовне садржине , о Србији, Косову , спомен- костурницама  итд. Предговор је  написао др Милан Младеновић  књижевник , Иван Глишић  књижевник и други . Обезбедите свој  примерак на време . Наруџбине на телефон :  061-265-83-66 или на мејл  slavica1969ј@gmail.com


CIMG2766.JPG

 




Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »