booking.com
Почетна страница > Новости

Лажима пораженог прогласили победником, а победника пораженим

Лажима пораженог прогласили победником, а победника пораженим
10.06.2019. год.
Команданти НАТО-а који су бесомучно бомбардовали Трећу армију, посебно Приштински корпус, били су шокирани када се са Косова и Метохије повлачила Војска Југославије у колонама које су потвдиле да је лаж да је НАТО „нанео велике губитке србским снагама“. Слика које је отишла у свет показала је да ја Војска Југославије на Косову и Метохији само мало окрзнута. Силницима није преостало ништа него да новим лажима и манипулацијама прогласе сами себе победником свесни да су поражени. Међутим, истина је полако угледала светло дана!


Главнокомандујући. амерички генерал Весли Кларк, покушавао је да обмане светску јавност и администрацију у Вашингтону о стварним ефектима ваздухопловне агресије НАТО на СРЈ. Изјаву командаат Треће армије, генералпуковниака Небојше Павковића,  о губицима Треће армије у току агресије, Кларк је прокоментарисао као „Српске дезинформације“. Није тиме успео да обмане ни своје претпостављене па је смењен са дужности два месеца пре пензионисања.

Први извештаји Алијансе биле су да је авијација НАТО уништила 181 тенк, 317 оклопних транспортера, 857 артиљеријских оруђа и 600 војних возила. То је потврдио и  министар одбране САД Вилијам Коен и прогласио агресију НАТО на СР Југославију за „Најуспешнију ваздушну кампању свих времена... Нанели смо велике губитке србским војним снагама на Косову, уништили више од 50 одсто њихове артиљерије и једну трећину борбених возила“.

Убрзо затим, на брифингу за штампу, шеф Здруженог генералштаба америчке војске, генерал Хенри Шелтон, показујући новинарима бројне графиконе и фотографије, ублажио је прво саопштење у губицима ВЈ и  потврдио  да је уништено 120 тенкова, 220 оклопних транспотера и до 400 артиљеријских оруђа и минобацача.

Међутим, вероватно, изјава команданта Треће армије о губицима, изјава Џеми Шеја и команданата и Штаба НАТО, довеле су 11. јуна 1999. године на Косово, у Приштину, и на комуникацијама које са Косова и Метохије воде ка Србији, преко 100, углавном страних новинарских и ТВ екипа, које су дошле да прате повлачење „потпуно уништених“ јединица Треће армије и Приштинског корпуса са Косова и Метохије. 

Лажи које су светским медијима говорили Џеми Шеј и остали почеле су да се руше као кула од карата. За представнике медија  је било потпуно изненађење када су се на путевима појавиле колоне тенкова, лансери ракетних система, оклопни траспортери, артиљеријска оруђа и моторна возила крцата војницима.

То је била прилика да се светској јавности покаже да ВЈ није претрпела ни приближне губитке у борбеној техници, како су тврдили.

Почело је прво јавно „пробијање“ истине у свет о стварним ефектима бомбардовања јединица Треће армије на Косову и Метохији.

Према информацијама које су стизале још током агресије, генерал Кларк је имао озбиљних проблема са Владом своје земље, министром одбране Коеном и начелником Генералштаба Шелтоном,  у вези са резултатима ваздушне кампање, темпа и циљева бомбардовања и захтевима за повећање војних ефектива и извођење агресије на копну. Под притиском Вашингтона да донесе позитивне резултате бомбардовања, Кларк је преувеличавао успех ваздушних удара, иако је од Команде ваздухопловства добијао уверавања да је тешко погодити тенк са висине од 15.000 стопа. Кларк је прогласио победу и тако ућуткао невернике у сумње о резултатима агресије. Међутим, изјаве појединих званичника, који нису били убеђени у тачност извештаја о успесима ваздушне кампање на Косову и Метохији, почеле су да поткопавају кредибилитет Команде и главнокомандујућег НАТО генерала Кларка. Министар одбране Руске Федерације маршал Сергејев био је импресиониран извештајима страних новинара са терена и поручио југословенском руководству: „Док су гледали покрет ваших јединица са Косова из висина, НАТО планери су падали у несвест“.

Најближи сарадници Кларка били су реалнији у процени моје изјаве о губицима. Сугерисали су му „Да је србски генерал можда у праву“. Генерал Кларк је реаговао на сугестије сарадника и крајем јуна формирао мешовити тим од тридесетак стручњака из НАТО-а и оружаних снага САД, који је назвао „Тим за процену ефикасности муниције“.

Тим је на Косову пронашао десетине уништених и спањених возила и аутобуса али само неколико тенкова. У свом извештају чланови тима навели су да су „подаци врло прецизни када је реч о фиксним метама, попут бункера и мостова, али и да су много пута насамарени“. Према изјави једног члана тима, „Срби су заштитили један мост од НАТО бомбардера градећи лажни од полиетиленских плоча, које су поставили 300 јарди узводно. НАТО је уништио лажни мост много пута“. Он је детаљно објаснио како су направљене лажне мете за артиљеријско наоружање, тенкове и противавионска оруђа и констатовао „изгледали би савршено са висине од три миље“. Када је сазнао за лоше вести, Кларк је наредио члановима Тима да изађу из хеликоптера: „Идите на свако од тих места. Пешке обилазите терен“.

Међутим то се није могло сакрити од медија. Крајем јуна и почетком јула 1999. године, америчка штампа почела је да својој јавности открива истину о агресији на СР Југославију и да указује да је прави циљ ваздушне кампање био сламање народа, а да су праве мете били цивили, индустријски и други објекти који су од виталног значаја за живот и опстанак људи и читавог народа у СР Југославији.

Новинари „Њујорк Тајмса“ 28. јуна 1999. године  откривају бруталне лажи, да су само војни, а не и цивилни циљеви били мета бомбардовања суверене СР Југославије. У листу се наводи да је бомбардовање нанело незнатну штету југословенској армији, која је из окршаја са надмоћним НАТО-ом изашла скоро неоштећена.

„Широм земље могу се видети само разорени цивилни објекти, фабрике, срушени мостови и уништене централе.“ Њујоршки дневник открива читаву серију срамотних тврдњи агресора, од тога да су агресорски пилоти „храбро и поносно“ гађали подметнуте макете тенкова и лажних мета, до накнадно утврђених „визуелних“ грешака погодака које су забележиле камере у авионима, када их уствари није било. „На Косову готово да нема олупина тенкова и другог војног арсенала, које је према тврдњама, НАТО авијација погодила.“

У тексту „Њујоршког дневника“ наводи се: „Да је НАТО преживео пораз на војном плану, нападајући из ваздуха моћном технологијом, једну далеко мању и слабију земљу“ и да  генерали у Бриселу не воле да причају о томе. „Нико се сада не прси да прича о томе“, изјавио је официр из НАТО-а који је желео да остане анониман. „Сасвим је друга слика, што се тиче разрушених цивилних објеката“, каже лист и указује „да је авијација брутално и бесомучно гађала и уништавала објекте од виталног значаја за живот људи, убијајући при том беспомоћно становништво“ и наводи да је „америчка штампа, директно била укључена у пропагандни рат, све време трајања агресије на СР Југославију... скривајући ратне злочине који су чињени и лажно приказивала агресију као наводну 'хуманитарну интервенцију“.

Кинески дневник „Жен мин жибао“ је оценио „да војни победник у НАТО агресији на Југославију није та војна алијанса већ Оружане снаге Југославије, које су искористиле своју мудрост и јаке тачке да би разбиле и истрошиле снагу противника“.

У тексту овог дневника је дата анализа војних ефеката двоипомесечне НАТО агресије на Југославију и констатовано да ће у војној историји света бити записано да је “најмоћнија војна организација бацила више од 10.000 тона бомби на малу земљу“, чији је резултат био свега 13 уништених тенкова. Кинески лист је оценио  да је „НАТО изгубио образ“ и да су војници из НАТО земаља, после уласка на Космет, и поред велике претраге, „разочарани, нашли остатке само три тенка“ и истакао „да је пропаганда НАТО у невољи како то да објасни после свакодневне повике о 'великим војним успесима“.

Анализирајући стварне размере оваквог војничког неуспеха, кинески дневник оцењује: „Да су 19 земаља чланица те алијансе 1.113 пута економски јаче од Југославије, са 43 пута већим оружаним снагама, користиле 1.100 авиона различитих типова, који су извели више од 34.000 полетања и бацили више од 23.000 најсавременијих ракета и бомби, укључујући, и најмодерније ласерски навођене и комјутерски контролисане, да би сада само нашао остатке три тенка“.

„Шта је НАТО бомбардовао толико дана“ када су велики конвоји тенкова и артиљеријских оруђа јединица Војске напуштали Косово. То није шокирало само „ НАТО политичаре“ већ и стране дописнике који нису могли да верују својим очима. Разлог тако великог јаза између надуваних „резултата на бојном пољу“ и стварних губитака јединица Војске на Косову, кинески аналитичари виде у настојањима портпарола НАТО-а Џејми Шеја, да направи галаму о наводној „војној победи“, с једне, и „мудрој камуфлажи и имитацији циљева коју су извеле јединице југословенске војске“, с друге стране. Таквом тактиком „До максимума су очуване снаге Војске Југославије, а збуњене НАТО ваздушне снаге и поред велике надмоћи, од почетка до краја агресије, нису се усуђивале да се спусте на мање висине што је признање југословенској војсци и њеној обучености“.

Незадовољан и другим извештајем свог Тима Кларк је наредио Команди Ваздушних снага да припреми нови извештај о ефектима бомбардовања снага Треће армије на Косову и Метохији.

После само месец дана, бригадни генерал Џон Корли је септембра месеца 1999. године предао Кларку извештај.

Нови извештај је задовољио Кларка. У њему су биле све саме лажи, које су требало да потврде успешну кампању НАТО. У њему је наведено да је авијација НАТО уништила 93 тенка и 153 борбена возила, што је приближно бројкама, које је одмах после завршетка агресије саопштио начелник Здруженог генералштаба генерал Шелтон. Да је уништено 120 тенкова и 220 оклопних транспортера.

Бригадни генерал Корли није вршио ново истраживање на терену, већ је извештај написао на основу изјава и тврдњи пилота. „Методологија је више него добра“ изјавио је Корли и одбацио оптужбе да је у питању обмана. Према изјавама официра из Корлијевог тима, који је прегледао све изјаве и податке пилота, за више од половине погодака које је Корли прогласио „провереним погоцима“, једини докази су били замагљени видео снимци из пилотске кабине или бљесак који је забележио шпијунски сателит. Међутим, сателити не могу да распознају да ли је ракета или бомба погодила циљ када је експлодирала. Овај извештај изван Ваздушних снага дочекан је са неверицом. У вези са новим извештајем, Кларков заменик, британски генерал сер Руперт Смит и његов начелник штаба, немачки генерал Дитер Штокман, приватно су упозоравали Кларка да не прихвати понуђене бројке. Према Корлијевом извештају сумњичаве су биле и америчке обавештајне службе. ЦИА је више веровала извештају, који су у новембру месецу 1999. године израдили стручњаци  америчке и британске обавештајне службе. Они су утврдили да је југословенска армија после рата „само мало мања него што је била раније“. Један од високих службеника ЦИА изјавио је за „Њусвик“ да „Нико не воли да прича о тој теми“.

Машинерија пропаганде, лажи и обмана није се могла зауставити. У јануару месецу 2.000 године, секретар одбране Вилијем Коен и генерал Шелтон потписали су званични извештај, о рату на Косову, који је поднет Конгресу. У извештају на 194 стране није било веродостојних података, па су га официри назвали „безсадржајни“. Међутим у њему је написано обавештење: „процена није обезбедила податке о томе колико је укупно мобилних мета погођено или ниво нанетих оштећења“. У извештају у коме се велича тријумф ваздушног рата и саме Ваздушне снаге су престале да користе информације и бројке из Корлијевог извештаја.

Генералу Кларку су шефови из Вашингтона ускратили поверење, а Клинтонова администрација је објавила да ће Кларк свој положај морати да напусти два месеца пре пензионисања. После свега упитан колико је србских тенкова и других возила било уништено на Косову, Кларк је одговорио „Довољно“.

Остали моћници, политичари и генерали, нису више били расположени да истражују шта се на Косову догодило. Међутим, истина о стварним ефектима дејства авијације НАТО пробијала се мимо њихове воље.

Пред Војним комитетом Доњег дома британског парламента, сведочио је и генерал Мајкл Џексон, који је за време агресије био командант НАТО у Македонији, а после командант снага КФОР-а на Косову. Том приликом је изјавио „Да је НАТО крупно лагао о успесима у војној агресији на Југославију“ и да су председник Тони Блер, министар спољних послова Робин Кук и министар одбране Џорџ Робертсон планирали „тотални рат“ против Југославије ако бомбардовање не успе. „Нема сумње да када смо ушли на Косово није било потребно да чистимо стотине спаљених тенковских купола, јер истих није ни било“, изјавио је генерал Џексон, и додао: „Милошевић није устукнуо захваљујући нашем бомбардовању“. На крају сведочења потврдио је да јавно саопштени подаци НАТО-а нису тачни. „Ништа од тих података о штетама на Космету мисија КФОР-а није могла да пронађе.“

Почетком марта месеца 2000. године, Алан Литл, аутор емисије „Морални рат“ ТВ Би-Би-Си, изјавио је да је командант „хуманитарног“ бомбардовања Југославије, амерички генерал Весли Кларк био очајан што на Косову није могао да пронађе војску и технику генерала Небојше Павковића. „Срби су тако добро избегавали ефекте бомбардовања да је изгледало да знају не само шта је требало да буде гађано него и када“, коментарисао је Литл и оценио да је србска војска пред таласима НАТО авијације била „мирна, изазовна и самоуверена“.

И командант НАТО авијације генерал Мајкл Шорт, изјавио је у поменутој емисији да је размишљао да у једном тренутку поднесе оставку: „Уистину сви објекти које смо на Косову гађали били су давно испражњени. Било је момената када сам осећао да овако више не могу да наставим“. 

Могуће да је о томе размишљао када је сазнао да је авион његовог сина пилота, погођен изнад Космета. Емисија аутора Алана Литла „Морални рат“ помогла је да челни људи НАТО-а признају широкој светској јавности да ваздушна кампања против СР Југославије, а посебно на Косову, није била тако успешна као што су сами после завршетка агресије тврдили. Међутим, гледаоци широм света, били су у прилици да у емисији најгледаније телевизије виде права лица људи који су бомбардовали СР Југославију. 

И Кларк и Шорт нису били разочарани и фрустрирани само што не могу да пронађу српске циљеве на земљи него што нису имали дозволу да почну разарање широм Југославије по свим циљевима. Још увек су ми на памети биле речи Кларка које је на преговорима у Београду рекао председнику Милошевићу: „Ваша земља никада више неће бити оваква каква је данас. У ствари морали бисмо одмах да прекинемо преговоре, а ви бисте морали да изађете и да се провозате Београдом јер никада више неће бити овакав какав је данас“. Знао је колико је бомби и ракета планирао да употреби по Београду. Остаће упамћен и по инсистирању да први „Томахавк'' падне у центру Београда на Теразијама.

У поменутој емисији која је трајала два сата, речено је да су и Кларк и Шорт притискали политичаре да им одобре да крену у опште разарање Југославије. Надобудни Шорт је најпре хтео да бомардује Бранков мост, „Рок ен рол мост“ како га је звао, „ јер на њему су играли Срби“. Он говори да је Париз забранио да бомбардује Бранков мост и да је Ширак био „ван себе“ када је Кларк почео да бомбардује „стратешке“, уствари цивилне, циљеве, без питања осталих влада у Алијанси.

Поводом самовоље Кларка и Шорта, говорио је шеф француске дипломатије Ибер Ведрин: „Поручили смо Кларку, ако мењате циљеве, значи да улазите у нову фазу рата. У том случају о томе мора да одлучује политичко руководство. Због тога је Француска послала свог генерала код Кларка у команду“. „Буквално се није од мене одвајао ни дању ни ноћу“, изјавио је Кларк.

Без обзира на то, Кларк је убеђивао своје надређене „да нема разлога зашто не бисмо ударили по Београду“. За Кларка, „генералчину“, Београд је био легитиман циљ, као што је била и зграда Телевизије, за коју каже да је такав статус стекла јер „шири Милошевићеву пропаганду“. 

О каквим се људима ради потврђују сазнања да су њих двојица донели одлуку о проширењу листе циљева, без консултације и одобрења политичара. Генерал Шорт је мирне савести изјавио пред камерама: „Ишли смо на Београд. Београд је био у пламену. Напали смо исправан низ циљева. Од тог тренутка било је значајно да се на томе задржимо, али ту смо имали извесних тешкоћа“.

И један и други, острашћени на убијање цивила, отворили су душу пред милионима гледалаца и шепурили се као хероји. Генерал Кларк је поводом бомбардовања РТС-а хладнокрвно изјавио: „Мислили смо да је удар на телевизију добар потез, а политичко вођство се сложило са нама“. Који политичари су се сложили? Пре свих главни планер агресије на СР Југославију Тони Блер: „Били смо свесни да ће нам се враћати слике. Конвоји су били, на много начина гори од избеглица, које су погодиле бомбе НАТО. Били смо свесни да ће се те слике вратити и да ће настати инстиктивна симпатија за жртве кампање“.

У емисији Би-Би-Си, појавио се и генерал Клаус Нојман, председник Војног комитета савета НАТО, који је потврдио да је проширена листа циљева авијације у СР Југославије без сагласности политичара: „Чланице НАТО нису ни у једном моменту предвиђале да ћемо морати да идемо толико далеко. Због тога смо одлучили да не питамо политичаре, јер смо знали да ће одговор бити разочаравајући“. 

Крајем априла и почетком маја 2000. године коначно су разобличене завере и лажи оних који су осмислили и реализовали нелегалну и нелегитимну агресију, на суверену земљу, чланицу ОУН. 

Утицајни амерички недељник „Њузвик“ објавио је два тајна документа: Тајни извештај америчког ваздухопловства и Извештај Стејт департмента. Обелодањивањем првог извештаја, само недељу дана после одласка генерала Веслија Кларка са дужности, коначно је на светлост дана избила истина о намерно заташканом поразу, који су доживели на Косову и у агресији на СР Југославију. Недељник „Њузвик“ обрушио се на Пентагон, најуже руководство НАТО, политичаре из Беле Куће и Стејт департмента, „оптужујући их за кратковидост, невиђену неодговорност и војни аматеризам, и због надуваних рапорта“.

Стејт департмен је, на захтев Националне безбедоносне архиве, која се позвала на Закон о слободи информисања, обелоданио Интерни извештај на основу кога је постало јасније због чега је тако дуго скривана истина. 

Под насловом „Заташкавање Косова“, магазин је објавио најинтересантије делове из тајног извештаја америчке војске у коме се „Косовски рат“, како се агресија на  Југославију назива у извештају, оцењује као „потпуни пораз“. Између осталог у извештају је наведено: „Тврдило се да је то била најуспешнија ваздушна кампања икада предузета, да је то била прекретница у историји савременог рата“. 

Међутим, „Њузвик“ тврди да је „ваздушна кампања против српске војске на Косову била највећим делом неефикасна и да је она Војсци Југославије нанела само пуке огреботине“ и отворено указао да је бомбардовање било ефикасно, не према војним већ цивилним циљевима, а да је НАТО водио рат против цивила.

Коментари у магазину „Њузвик“ представљали су праву бомбу за домаћу и међународну јавност, од којих је тенденциозно прикривана истина, са очигледним циљем да се прикрије не само војни пораз, већ и злочини који су почињени према србском народу. Из извештаја ваздухопловних снага САД “Њузвик'' преноси да је: „Од укупно 744, наводно потврђена успешна удара НАТО пилота на војне циљеве, накнадним увиђајем и истрагом на терену, постоје докази о само 58 погођених циљева, што је непуних осам посто од првобитно саопштеног податка којим је замајавана америчка јавност. Није уништено 120 него 14 тенкова, није 220 него 18 оклопних транспортера, није 450 комада артиљеријског оруђа него само 20 комада... Одговорни министар одбране САД Вилијам Коен уверавао је током агресије на СРЈ да је уништено 50 одсто југословенске артиљерије и трећина оклопних возила. Синдром 'вијетнамске лажи' утицао је да се сурова истина о америчком балканском промашају сахрани у Пентагону. Требало је сакрити од јавности да је најјача сила света жестоко уништавала противавионски лансер СА9 направљен од картона за пастеризовано млеко. Створена је експертска група са задатком да докаже недоказиво, па је њих 30 шкљоцало дан и ноћ по Косову не би ли макар уз помоћ 2.600 фотографија, доказали Кларку колико је његова стратегија-ћорак“. 

На конференцији за штампу у Пентагону, првог јула, Кларк је обзнанио да је наредио „испитивање штете од бомбардовања на Косову“, али како верује „погођено је 110 србских тенкова и 210 оклопних транспортера“.

Поводом свих ових оцена и коментара огласио се и италијански дневник „Република“, који је тврдио „да су САД биле принуђене да оповргну још једну смишљену лаж поводом НАТО агресије на СР Југославију и да признају да током 78-дневног бомбардовања, готово да нису дотакле Војску Југославије на Косову“. Италијански дневник констатује да је председник Слободан Милошевић „насамарио НАТО“, преносећи тајни извештај америчке војске објављен у америчком „Њузвику“. 

И овај дневник наглашава да „извештај америчких стручњака са терена показује да су авиони Алијансе углавном погађали аутомобиле, камионе и лажне циљеве“, и да је НАТО „само окрзнуо оружане снаге Југославије“. 

Позивајући се на текст објављен у америчком „Њузвику“, огласили су се и француски дневници „Паризјен“ и „Ожурдуи“ и написали да су извештaји НАТО о резултатима бомбардовања Југославије „максимална лаж“, подсећају н изјаву шефа Пентагона Вилијама Коена, од пре годину дана, према којој је Североатланска алијанса наводно „тешко уништила 50 одсто артиљерије ВЈ на Косову и једну трећину блиндираних возила... То је било најобичније разметање и хвалисање... Савезници су тврдили да су уништили 120 тенкова. Мисија за верификацију организована на терену пронашла је 14“.

Новине наводе да је иста ситуација из пентагонске фабрике лажи. „Четири стотине педесет погођених артиљеријских оруђа? Погођено је само 12.“

Такав однос између лажи и истине присутан је у укупном броју „потврђених погођених циљева, јер су НАТО пилоти измислили 740 погођених циљева, а било их је 58... Истрага је показала да је србско лукавство било веома ефикасно“, преноси „Паризјен'' и наводи пример лажног моста, о коме су известили  и други листови. 

Према писању новинара „Њузвика“, после објављивања поверљивих извештаја, одмах је реаговала Администрација и моћници и „сахранили“ извештаје.





 
Због тога је „Њузвик“ отворено поставио питање: „Зашто се истина заташкава и прикрива?“ и подсетио читаоце да се америчка администрација слично понашала и у вијетнамском рату, када су се прикривали подаци о погинулима. 

Генерал Кларк ипак је дао интервју овом дневнику, али је одбио да се упушта у дискусију о бројкама. 

Откриће магазина „Њузвик“ деловало је на америчку јавност као хладан туш. На брифингу у Пентагону, новинари су затрпали питањима портпарола Кенета Бејкона, који није имао праве одговоре. Невешто се бранио и покушао да се наруга ауторима текста који су америчкој јавности открили истину о постојању тајног извештаја Пентагона и НАТО. Одбијао је да саопшти било коју цифру о губицима Војске Југославије. Коментаришући извештај генерала Корлија, Бејкен је избегавао да уђе у расправу о бројкама иако је као званични представник Пентагона сигурно морао да зна у детаље. На крају је новинарима рекао да цифре и „нису најважније“ и да је у суштини потпуно неважно колико је тешког наоружања југословенске Војске заиста уништено на Косову и поновио тезу коју је заступао генерал Кларк речима: „Ми смо очигледно погодили довољно тенкова и других циљева да би смо победили“. 

После окончања ваздушне агресије на СР Југославију и обелодањених тајних извештаја о ефектима бомбардовања, већина војних аналитичара проценили су да су напади из ваздуха на покретне циљеве на Косову, као што су тенкови, били много мање успешни него што је НАТО тврдио и да се зато приступило гађању цивилних циљева по Србији и у Београду.

Откриће и обелодањивање америчког недељника „Њузвик“ „Да је НАТО гађао цивилне циљеве и животно важне инфрастуктуре, објашњава због чега се толико лагало. Читава конструкција и манипулисање чињеницама о сукобима на Косову, практично су пале у 'блато' и указало на катастрофално лошу политичку процену“.

Обелодањени извештај Стејт департмента, писан је од јуна до новембра 1999. године, а потписао га је најближи сарадник државног секретара за иностране послове Мадлен Олбрајт, Мортон Халперин, директор за планирање у Стејт департменту. После новембарских избора, иако је још Клинтонова администрација прогласила „хуманитарне интервенције“ кључним циљем спољне политике, у интерном извештају Стејт департмента, се констатује да је „обавила више него лош посао“ у пружању хуманитарне помоћи. Милијарде долара отекле су ка Аганистану, Судану и југословенској покрајини Косово, како би се, наводно, помогло недужним људима. Резултати ове помоћи су биле више него незадовољавајући. Овим је практично признат неуспех  војне „хуманитарне интервенције“ на Косову и Метохији и према извештају, са потписом најближег сарадника Мадлен Олбрајт, да је хуманитарна катастрофа почела са првим борбама на Космету. 
Можда је најбољу оцену изрекао званични коментатор на француском међународном радију „Франс интернасионал“':  „Није више спорно да је варварска НАТО агресија на Србију и Југославију, посматрана са било ког аспекта, војног, политичког или морално-хуманитарног, потпуни промашај са катастрофалним последицама не само за Балкан и Европу већ, и за односе на светској међународној сцени уопште... оно што има значаја и што је питање на које ће се усудити да траже одговор, по свој прилици, тек историчари, јесте како је све то било могуће“. 

У коментару „Франс интернасионалу“, даље се констатује: „НАТО је почео рат. Море светских стручњака из свих домена, учествовали су у припреми са уверењем да неће 
ни бита рата, већ само два дана симболичног бомбардовања, а онда је испало да ни владе, ни војни стручњаци, па ни армија новинара, интелектуалаца и хуманитараца нису знали шта их чека. 



Сви они су се брзоплето укрцали у рат у уобичајеној потреби за сензацијом и  катастрофом, да би тек сад почели да откривају шта се све стварно десило, прикривајући, међутим, и даље своју одговорност“.

Припремио Бошко Антић према делу генерала Набојше Павковића 
“Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају 'Милосрдног анђела' – Ратни дневник команданта Треће армије“.
 


  • Извор
  • фото: © Petty Officer 1st Class Benjamin D. Olvey, U. S. Navy. / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији У другој половини септембра 1944. године, у току борбених дејстава у Румунији и Бугарској, команда Дунавске флотиле предузела је више мера ради непрекидног садејства...


Информација да Јапан неће напасти Совјетски Савез била је пресудна да се делови Црвене армије повуку и помогну у одбрани

Ове године Нобелова награда за књижевност припала је Петeру Хандкеу, драмском писцу са неупитним књижевним остварењима. Међутим, случајно се сукобио политички став са западним естаблишментом, па се сав пакао...


 Како изгледају инсигније „жезал“ и „держава“ за које је руски цар Иван Грозни веровао да имају лековиту моћ?


 Наградили смо их црвеним звездама. Неко је заслужио једну, неко пет! (Тита овде не тражите)


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА