BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

По Метохији…

По Метохији…
29.04.2017. год.


У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан…

Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни.

Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати, нисам могао да се сетим јесам ли и једном ногама дотакао под. Знам само да сам дрхтао, и дрхтао, и дрхтао, и тек ноћас, ноћ пошто су Дечани остали иза мене као давни дивни сан, неухватљив а стваран, онај који се стално враћа, схватио да сам тамо нашао изгубљеног себе. Слаб у вери, грешан пред Богом.

Како само у Високим Дечанима мирише тамјан. И ливадско цвеће у порти. И како се векови славе могу дохватити руком. И како све буде и прође, а Високи Дечани остају и трају.

Дан и ноћ већ враћају ми се слике Високих Дечана. Данас видим оно што јуче нисам. И знам да се морам потрудити више, да сачувам онај мир у души кога сам, несвестан, јуче понео из Високих Дечана. Да га гајим и негујем што више и дуже будем могао.

На улазу у градић Дечане, испод манастира, црном фарбом они префарбали таблу на којој на србском пише „Дечани“. Нисам Дечане тако замишљао. У центру Дечана, на некој високој згради окачили огромну слику онога што су га прекјуче ослободили у Француској. Гледао сам јуче ту слику, тај трен док сам поред ње пролазио, и мислио, мислио, какви су то људи којима је он херој и који нема чију другу слику да окаче и да се њом диче него његову.

Враћаћале су ми се читаве ноћи слике Дечана. И смех и подозрење оних људи које смо питали за пут до манастира. И, шта их брига што смо кренули у Високе Дечане… И једино чега се ноћас нисам могао сетити су лица тих људи. Знам да сам видео људе, али им се лица не сећам.

Остало ми у мислима само лице онога са оне огромне слике у центру Дечана. Лице зла. Лице крви.

Видео сам га прексиноћ у Приштини. Лицем у лице. Отпоздрављао је са бине док су око мене, хиљаде људи у трансу викали „УЧК, УЧК“ и осетио крв… Страховиту мржњу. Јутрос, ни једног од лица људи око мене не могу да се сетим, сећам се само мржње, тешке и невероватне, и – његовог лица. И знам да никад у животу нисам био усемљенији као прексиноћ у Приштини док су око мене шкрипали зубима кад је он са бине говорио о Србима и рату.

Као прут тресао сам се синоћ у Приштини. Не од страха. Од јада.

А онда сам јуче, у Високим Дечанима слушао причу монаха. Било је горе, било је и теже. Било и прошло, а само Дечани остали. На љубави, не на мржњи. На Божјој речи и Божјој промисли, не на ножу и не на злу.

Како је само јуче мирисао тамјан у Високим Дечанима. И колико сам љубави видео на лицима светаца ископаних очију. И доброте. Колико мира. Као нигде и ни на једном другом месту. И како сам знао да се Дечанма морам вратити и враћати. Бар у сну. Како сам тамо нашао себе.

Како је јуче хладна била вода у порти Високих Дечана. И како су биле беле Проклетије у даљини. И како је све око мене било чисто. Као душа тек рођеног детета. И како се јутрос сећам лица сваког монаха кога сам јуче видео у Дечанима. И мирноће у њиховим очима. Жртве коју подносе а која се на њима не види. Мирни и спокојни. Помирени са својом пролазношћу и непролазношћу Високих Дечана.

Гледао сам јуче равну Метохију. Окићену бехаром и тек никлом пшеницом. И нисам у свом срцу нашао ни трун мржње. Нека, нека ору и сеју и нека беру.

Мени су јуче само Високи Дечани били довољни. У срцу да их сачувам и доста је. За сва времена. Јер, ако нестане Дечана, Високих, где ћу онда наћи себе, сутра кад се поново изгубим. И где ће моја деца, и моји унуци једног дана наћи себе… Куд ће ићи, где ће тражити оно што јесу, оно су били и оно што морају бити…

И кад негде дубоко у себи, потражим одговор, знам, све ће ово бити и проћи, и ми ћемо бити и проћи, а Дечани ће остати. Да чекају боље од нас, и кад дође онај дан, имаће са чим пред Његово светло лице.

Зоран Шапоњић,
Искра



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о...


Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација...

Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила


Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне...

Izborna kampanja koja je u svom finišu, manifestuje svoje uticaje na najneverovatnije načine.  


На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА