BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Жигосани занемели

Жигосани занемели
10.04.2017. год.


Моја Србија... Оно што је чини најлепшом на Балкану није  њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице - већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад  и у свакој од њих има  славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.

Данас, на почетку 21. века, питам се да ли смо достојни својих предака или смо осрамотили и себе и њих?

Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада;  поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице: "Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!". Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек  из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван. Само у Првом светском рату Србија је изгубила трећину свог становништва- погинуло је преко милион и сто хиљада људи! У Другом светском рату демографски губици Југославије износе  1 685 000 људи, а сматра се да 58% чине Срби, мада ти подаци нису до сада прецизно одрађени.  

Што се тиче ратова деведестих,  вођених на подручју Хрватске и  Босне и Херцеговине, тачан број ни до данас није утврђен. У ту нашу срамоту, због недовољно заинтересованости,  улази и бомбардовање Србије  1999. године.  Бројке страдалих Срба су језиве и наводи нас на размишљање одакле  се црпила снага за нове почетке и за наставак живота? Храброст! Храброст и снага воље да се после свега преживљеног поново стане на ноге и крене напред, да се створи лепша и срећнија будућност за поколења. Цео двадесети век је прошао у ратовима и  обновама. Али прави, поштен Србин-родољуб је знао да онај ко ништа није дао за своју Отаџбину, не треба ништа ни да тражи од ње.

Ушли смо у двадесет и први век. Век технологије.  Срби су закорачили у ново доба обележени као злочинци, представљани целом свету  као народ који је сам крив за све што му се десило. Којег ли апсурда! Држећи се изреке да:  "Сто пута поновљена лаж постаје истина", белосветска пропаганда је урадила своје и остварила циљ. Док смо се ми копрцали у рушевинама, опорављали од рана,  покушавали да спасимо што се још спасити може, нисмо ни били свесни какав нам белег стављају. Када смо мало стали на ноге, већ је било касно! Жиг је већ био дубоко утиснут у нашу кожу, жарио и болео. Осећајући јачину неправде која нам је нанесена правдали смо се, објашњавали, износили чињенице, али није било успеха. И даље смо били  "дежурни кривци" свима. Како смо се осећали и колика патња је била у нама то нико није желео да види, ни да зна.

У једном моменту, као да смо се сломили од свега и уморни, исцрпљени,  полако почели да прихваћамо  ту гнусну лаж. Напаћени, без наде, гледали смо како свет иде напред, а ми стојимо у месту. Бојећи се за  будућност своје деце, почели смо да потискујемо горак укус у устима, жмуримо, гутамо кнедле, климамо потврдно главом на све што нам је пласирано из Европе и Америке, а дубоко у себи смо знали да чинимо неопростив грех. Време је полако одмицало, а ми смо заборављали  нашу историју, не размишљајући колика се опасност се крије у томе! Почели смо да губимо свој идентитет. Западни утицај и њихова перфидна игра  се одвијала и још увек одвија пред нашим очима.  У порушеној земљи, са уништеном економијом, порастом криминала и осећаја несигурности, људи су почели да напуштају своју родну Србију и трбухом за крухом, онако обележени, кренули у бели свет.  Жила куцавица ове земље, село и пољопривреда је систематски и полако уништавана, тако да данас у нашој Србији имамо пустош. Омладине нема по селима, празнина и језа.

Отимање Косова од стране НАТО сила је  била кап која је коначно прелила чашу у свима нама.   Убише нам душу.... Политичка елита, која је водила земљу, годинама се смењивала  само по лицима. Удовољавање страним моћницима, испуњавање захтева, не гледајући последице по сопствени народ. У политици се ништа није радило да се скине љага и печат са Србина, да се исправи неправда и истера  истина на чистац. Истина из Првог светског рата, Другог светског рата-сви злочини почињени над невиним становништвом, да се докаже и изнесе страдање деце, истина о ратовима од 1990.- 1995., о погрому на Косову  и коначно  да се објасни ЗАШТО и с којим правом смо бомбардовани 1999. године? Нико није говорио о свим тим жртвама, погинулим, који имају своја имена и презимена. Поједине су користили само у сврху своје личне, медијске пропаганде и ништа више. И сада, сваког дана од последица уранијума смртност је галопирајућа. И народ се утишавао постепено,осећајући се немоћно и згажено, док нисмо тотално изгубили моћ говора. За цело то време белосветски владари спроводе своју политику. Сада смо у ситуацији да примамо  на кашичицу, а дајемо шаком и капом. Одакле? То нико не пита. Али смо бар у нечему први у Европи-по стопи незапослености и смртности! Ето, то је дупли "успех". Школство нам је потпуно уништено, са жељом да генерације које долазе буду ограничене.   Све око нас је корумпирано и партијски обојено. Имамо право „слободног писања и изражавања“, али не смемо да пишемо и говоримо оно што заиста осећамо, јер се то не "римује са  европским вредностима" и „подрива систем“.

Странци који инвестирају у нашу земљу и држе монопол, народ посматрају као потрошну робу, јер тамо, одакле долазе, влада сурови капитализам.  Знају да се сва врата могу отворити ако знате добро "да подмажете", да се не чује шкрипа и бука, већ у тишини и мраку. Они  који раде за те капиталисте добијају редовну плату, али дупло или троструко мању од сународника у истој фабрици у Немачкој, Француској или некој другој земљи, за исти број сати. Направљено је друштво у којем се ради бесомучна експлоатација. Радници немају никаква права. Раде као машине, без паузе, топлог оброка, слободног дана. Част изузецима, којих је мало! Говорим о већини. Жалосно је да један млади човек ради (рецимо у продавници)по 8-10 сати дневно, наводно на месту трговца, а у ствари ради СВЕ- истовара камионе робе, слаже, преслаже, доноси, уноси-ни сам не зна где ће пре. Не дао Бог, да се наслони током радног времена! Ту су камере које их прате у стопу, као покусне зечеве. Снимај!!! А да се разболи-нема право! Чуј, свашта, није раднику добро?! Ма док може да стоји, макар и на једној нози, и да ради па и једном руком,  и док доноси газди “шушке” у џеп нека га. Даће му газда награду! Поручиће преко својих “менаџера”-које има свака продавница, како је добар радник и да само тако настави. А иначе ти “менаџери”-контролори су махом, полуписмени, али дао им “чика газда”  лепо оделце, па леп аутић, да држе бич над робовима, да пишу рецке, ако је неки од њих три пута користио тоалет за 8 сати рада, а не једном како је прописано. Не ударају они бичем по радницима. Јок! Они то лепо, културно, европски. Записују, снимају, па кад је исплата  казна уследи – робу увек мање него што је зарадио. Ако је којим случајем, тај исти “менаџер” или “газдин потрчко” нервозан, радник-роб је дужан да истрпи све његове прохтеве. А тек када су мајке у питању? Каква деца? Каква болест, прехлада? Шта плаче, зове мајку? Који телефон? Када мама оде на посао може да се сруши свет-али “газда” не сме да пропадне или посао да стоји. А те исте камере не ухвате када неко покраде нешто у продавници. Нема потреба, то се одбија од плате робова... А радник ћути, трпи док може, а онда да отказ. Е ту је тек замка! Нема ни отказ кад хоћеш или мораш. Прво да одрадиш једно петнаестак дана без слободног дана, па да сачекаш још толико на исплату, која, опет неком магијом, смањена! Као бајка, али тужна и жалосна, да жалоснија не може бити...Јадна моја Србијо!

Наравно, ми смо погодно тло за потпуну експоатацију-како физичку, тако и интелектуалну. Млади људи који завршавају факултете у Србији имају само један пут- иностранство и бели свет.  Без обзира на то колики да су стручњаци и колико да су паметни, бирократија, незаинтесованост система, накарадни аршини  их потпуно спутавају. Али зато за било шта што се дешава код нас, нама су потребни саветници из иностранства!И то исти они који су  бомбама 1999.године са натписом енглеском:“Срећан Ускрс Срби“ убијали нашу децу. Господе Боже!

Деца која данас студирају, завршавају факултете, су експерименти разноразних ревизија, реформи, промена. Годинама, као покусним кунићима, гурано им је под нос да је све наше најгоре, а оно што долази  из западних земаља дивно, префињено и моћно. И новац! Наравно новац- као највећи господар личности једног човека.  Наша „елита“ је прва поклекла пред њим. Издала, продала, предала, све што је могло, гледајући у томе сопствени, а не национални интерес. Не пазећи колика је погубна моћ за омладину да изгуби свој идентитет и интегритет, оберучке се прихватило и прихвата и надаље све што долази са стране. Последице ће бити погубне, јер сва та "елита" сумњивог морала, затрована похлепом, скоројевићи, надобудни богаташи, убијају лепоте и дух наше омладине, сматрајући их незаинтересованим за дешавања. Али, тај млади свет, те прелепе индивидуе, и те како знају и схватају шта се дешава и како се живи. Гледајући жртве које подносе њихови родитељи, патњу и недостатак осмеха, и сами су пребрзо одрасли.  Све ово што је урађено задњих двадесет година, односно неурађено,  имаће страховите последице. Уместо, да се из пршлости извуку поуке, јасно и гласно саопште имена злочинаца, криваца, да се тражи правда и објашњење за  нанесено зло, да све буде потчињено бољем сутра, да се сачува и очува  свака стопа очевине, дедовине, једине нам Отаџбине- урађено је супротно. А наша младост је у свом том хаосу одрасла,  свесна и одговорна, без трунке мржње,  пуна љубави, жеље и потребе да буду своји на своме, да  резултате свог школовања, своје знање подаре напретку и бољитку Србије.  

Ми, родитељи, који још увек верујемо у праве српске породичне вредности, традицију, морал и част,  не можемо им пружити све што би требало. Јер живети у Србији данас, као прави Србин, у чврстој породици, у љубави, од поштеног, тешког рада, своди се на животарење, а не на живот.

Успели су наши прадедови, дедови и очеви да сачувају свој и наш образ,  да сачувају част и понос. Ми, Срби, у четрдесетим и педесетим, који смо преживели ратове деведесетих, бомбардовање Србије, немамо право да заборавимо  славну историју наших предака. Немамо право да дозволимо да се све жртве страдале у двадесетом веку забораве, немамо право и никако  не смемо дозволити да нам угасе огњиште- СИМБОЛ СВЕГА ОНОГА ШТО ЗАИСТА ЈЕСМО. Не смемо да се сагињемо због туђе кривице и туђег греха, већ да се усправимо, покажемо и докажемо нашој деци да је част и привилегија, бити рођен  као Србин, да треба да иду у корак са временом, али НИКАДА  не смеју да забораве ко су и какве славне гене носе у себи, да памећу и упорношћу могу да остваре све своје циљеве, без обзира колико је камење на том путу и колике су препреке,  да само најбољи и најпоштованији људе чине добра дела и улажу  своје знање, рад, идеје за напредак, прво за Отаџбину,  за свој народ, своје ближње,  па тек онда за себе; да неизмерно поштују све народе и народности, све вере и све добре људе, али да бране и не дају своје.

Крвави и прљави новац ниједном народу није донео благостање, већ таму, ропство и безнађе. Ми смо можда и занемели, јер нам утиснути жиг свакодневно крвари, пече и боли, груди нам набрекле од крика  израњаване душе, срце битише откуцајима стрепње, кичму ломи претешко бреме, чији смо терет свесно и несвесно пренели на своју децу, која су једино светло и једина нада, уз Божију помоћ,  за спасење...

И шта да кажем на крају? Било би много лакше да сам као многи, слепа и глува, да не видим, не чујем и не осетим бол свуда око себе и да ме баш брига. Али не могу против себе, против свог унутрашњег портрета, чије су се боје размазале од исплаканих суза. Не могу да ћутим, јер сам мајка, књижевница, патриота, јер ме разбија страх за будућност наше деце, јер ме раздире садашњост, а сама не могу ништа. Смета ми занемелост и сагињање главе, јер тиме само постаје све горе, падамо у све дубљу таму, где се губи сваки извор светлости. 

Не могу против Бога, којег носим у души и живим по Десет Божијих заповести, па ме боли све што ближњег боли, и његова ми туга тежа него лична. 

У овом театру живота и ја сам марионета, али  моји конци су везани за небо и  држи их  Свевишњи...

Србска књижевница Гордана Павловић
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)

 



  • Извор
  • фото: Урош Петровић/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о...


Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација...

Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила


Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне...

Izborna kampanja koja je u svom finišu, manifestuje svoje uticaje na najneverovatnije načine.  


На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА