Домени и хостинг
Почетна страница > Новости

Најмлађи члан Савеза писаца ЛНР-а: За мене је домовина моја породица, мој град, све што волим

Најмлађи члан Савеза писаца ЛНР-а: За мене је домовина моја породица, мој град, све што волим
02.06.2020. год.
Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда.


Једанаестогодишња Фаина Савенкова из Луганска је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. Воли да пише бајке, есеје, а рат у Донбасу такође је оставио траг на њен стваралачки рад. Девојчицу, али већ правог писца из Луганска смо замолили да нам каже нешто о њеном раду али и то да ли је рат утицао на њено стваралаштво. Њен последњи рад под називом "Жив је", објавио је на твитеру и заменик сталног представника Русије при УН амбасадор Дмитриј Пољански...



Фаина, имаш једанаест година, од којих последњих шест живиш у ратном окружењу. Да ли је рат утицао да почнеш да пишеш?

Мислим да рат утиче на све. Али, да ли сам почела због њега тачно, нисам сигурна. Тачније, у неким причама је утицај рата, али више волим да пишем бајке. Оне су лакше и дају наду, чак и ако на први поглед делују помало тужно.


Фаина и Дејан Берић

- Твој есеј је преведен на србски. Како се осећаш због овога?

Имам доста пријатеља Срба са којима комуницирам, тако да ми је веома драго што ће овај есеј бити виђен и у Србији.

- Пишеш о својим искуствима, о свом родном граду. Шта је за тебе домовина?

Недавно сам у школи морала напишем кратак есеј у којем су поставили исто питање. За мене је домовина моја породица, мој град, све што волим. Домовина - то су људи који заједно раде једну заједничку ствар.


Фаина и Дејан Берић

Како видиш будућност Донбаса?


Пре свега, без рата, и покушаћу да учиним све што је у мојој моћи да га зауставим. Генерално, верујем да се све може постићи ако се уложе напори у то, тако да будућност Донбаса видим у јарким бојама.


"ЖИВ ЈЕ"
Фаина Савенкова

Знамо да сваки рат има свој почетак и свој крај. Али званични датуми често бивају само безначајне бројке у сећању учесника.

Када је, за сваког од нас, почео рат у Донбасу? Колико год да сам постављала то питање својим познаницима, увек сам добијала различите одговоре. Те 2014. године било је много догађаја, које су људи видели као прекретницу.

Ја верујем у хуманост. Хоћу да верујем. Као и моји родитељи. Ми не живимо у сновима. Просто, увек постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји познаници су желели да верују да је оно што се догодило била чудовишна случајност. Људи не могу да буду тако сурови и немилосрдни, зар не? Могу. И ми то знамо, али ипак се надамо да ће се предомислити, уразумити. Како бисмо живели без те наде? А то је само наивна нада, која уопште не оправдава злочине. Не знам. Људи су просто били убеђени да је тако нешто немогуће у нашој домовини. Све је изгледало као неки глупи кошмарни сан. То није могло да се деси. То није СМЕЛО да се деси – да наша армија уништава свој народ. Али, то се ипак дешава.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

Мислим да човек заиста схвати да је почео рат, онда када се навикне на смрт. Тада рат почиње и за појединца, а не само за државу.

За мене се то десило другог јуна 2014. године. Сећам се да је био понедељак, брат и ја смо се разболели и требало је да идемо код лекара. Живот сваког дана има свој распоред по минутима, чак иако то не примећујемо: до станице аутобуса идемо толико минута, вожња траје толико времена... Ред вожње аутобуса, радно време дечјег лекара и колико се обично чека у реду. Ангина је непријатна ствар, али није опасна по живот, и ако ставиш маску, можеш да свратиш и у библиотеку, да узмеш књиге за лектиру за време летњег распуста. А неки планови се могу и променити, зависно од околности. Наши су се променили јер се мој старији брат уплашио и тог дана сам само ја отишла код лекара, а мене је мрзело да идем у библиотеку по књиге, које ионако не бих могла да читам, осим да прегледам слике. Да се мој брат није уплашио, или да мама није разумела његово узбуђење, ми бисмо за време бомбардовања били баш на тој раскрсници коју су гађали из авиона. И ја разумем да сам жива, можда само захваљујући брату.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

Сећам се како сам се расплакала од ужасне тутњаве која се чула у целом граду. Сећам се да су мобилни били у прекиду, па нисмо могли да добијемо баку, која је радила у близини обласне администрације. А још се сећам шта је мој учитељ причао о догађајима од другог јуна. Иза зграде администрације је дечји вртић и тог дана, после бомбардовања, васпитачи су стајали на вратима и говорили уплаканим мамама којима су колена клецала, само две речи: „Жив је“. Једино то су и желеле да чују.

Рат – то је када свет првог јуна обележава Дан заштите деце, а већ другог јуна, најважније и најпотребније речи које родитељи могу чути су – „Жив је“. А већ после недељу дана је прво дете погинуло од артиљеријске ватре. Полина Солодкаја. Имала је 6 година. Могла је да постане лекарка, учитељица или уметница. Али заувек ће остати прва на списку деце – жртава овог рата. А најстрашније у свему томе је реч „списак“. И он се до данас допуњава. Непријатна истина, која се не сме заборавити. А не би се ни могло, чак и кад бисмо хтели.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

У Луганску постоји споменик, посвећен деци, погинулој у нападима. Мислим да сличан постоји и у Доњецку. Стојећи испред њега, одрасли не могу да нађу речи и ћуте, оборивши поглед. Ту заиста нема шта да се каже. Свет обележава Дан заштите деце, а не може да нас заштити.

Некад сам написала да су деца рата тиха, јер их одрасли не чују. И то је засад тако. Али верујем да ће се све то променити. Једном ћемо видети мир и у нашој земљи. А ми деца, која су преживела рат, ћемо порасти. И настојаћемо да зауставимо сав тај ужас, да учинимо оно што одрасли нису успели, да би Дан заштите деце престао да буде само датум, и да постане прави празник.



Фаина Савенкова (11)
Превео В.К.

 



  • Извор
  • Танјуг
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020.


Земље-чланице НАТО-а, које се крију иза оптужби Русије да „милитаризује“ Арктик, наставиле су да тамо повећавају свој војни потенцијал, изјавио је у интервјуу за РИА Ново

Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина...



"А руска војна лица су успела да тајно у његов авион утоваре оружје за Србе! Југославија је тада била под санкцијама, летова није било, али Руси су имали кликер...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Олуја је погром

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА