Домени и хостинг
Почетна страница > Новости

Олег Голубовић: „У Кремљу су се тукли да донесу Јељцину Караџићева писма измећу треће и четврте чашице“

Олег Голубовић: „У Кремљу су се тукли да донесу Јељцину Караџићева писма измећу треће и четврте чашице“
19.05.2020. год.
"А руска војна лица су успела да тајно у његов авион утоваре оружје за Србе! Југославија је тада била под санкцијама, летова није било, али Руси су имали кликер и напунили су дипломатски авион оружјем тако да је он једва полетео"


Посута сувим боровим иглицама стаза вијуга кроз Дивчибаре. Пријатне кућице су разбацане по брежуљцима. Ово место је популарно и када се заврши сезона скијања. Управо се овде ујединио Олег Голубовић, „сиви кардинал српске политике“ прошлости, зет маршала Тита и саветник првог председника Републике Српске Радована Караџића. Док је у земљи харала епидемија и људи седели у својим домовима Олег је уживао у миру своје „унутрашње емиграције“.

Домаћина сам приметила издалека, чекао нас је. Крај њега су трчкарала два пса. Немачки овчар Рекс и мали мешанац Блеки су осетили мирис пите од купуса коју сам испекла за Олега.

„Хајдемо у кућу. Донели су ми пет литара ‘муншајна’ (брља на америчком – прим.аут.), направљена у Србији по сибирском рецепту. Сад ћемо да је пробамо“, каже Олег.

Попели смо се на брдо и нашли се пред његовом кућом направљеном од огромног камења. Око куће расту брезе, што ствара атмосферу викендице крај Москве. Олег је живео у Москви, студирао у Московском државном универзитету па му је све то познато.

Пси су легли на траву, а ми ушли у кућу. Домаћин је донео кристалне чаше и литарску теглу пуну жуте течности.

„За мој укус је превише слатко. Нешто као бурбон, али може да се пије, зар не“, пита он. „Још како може, баш је укусно“, слажемо се и уживамо у домаћем вискију.

У сред собе стоји стара метална пећ са дугачким цевима за циркулацију топлог ваздуха.

„Стара аустроугарска пећ. Такве више не праве. Јако брзо угреје дом“, објашњава Олег. „Дакле овде долазе прва лица Русије, у госте код сивог кардинала српске политике“, примећујем.

„Да“, смеје се Олег.

„Константин Никифоров се спремао да дође, али епидемија га је спречила“, каже Олег са сажаљењем.

Константин Никифоров је совјетски и руски историчар слависта, доктор историјских наука, директор Института славистике Руске академије наука, државни саветник Руске Федерације 3. класе, потпредседник Међународног удружења и председник Националног удружења за проучавање земаља Југоисточне Европе, копредседник Комисије историчара Русије и Србије и Комисије историчара Русије и Румуније са руске стране

„Константин није само научник. Деведесетих година био је Јељцинов саветник и ‘спичрајтер’. А пошто се цео живот бавио Србијом почео је и да нам помаже. Повезао сам га са многим нашим познатим људима. На пример, са Радованом Караџићем, са којим сам тада радио. Први пут смо заједно отишли код Караџића на Пале, тамо сам их и упознао. Караџић је одлично знао у каквом је тешком стању Русија и понашао се паметно. А затим смо, сећам се, отишли до Ратка Младића колима генерала Здравка Толимира“, говори Олег.

Генерал Здравко Толимир је одговарао за питања безбедности у Генералштабу Војске Републике Српске и био помоћник генерала Ратка Младића. Течно је говорио руски и енглески, учествовао у Дејтонским преговорима у новембру 1995. године. Хашки трибунал га је 2012. осудио „за ратне злочине у Сребреници и Жепи“ на доживотну робију. Умро је у Шевенингену 2016. године.

„Дакле, Толимир говори Константину: ‘Мој је деда био учесник Октобарске револуције’. А Никифоров му одговара: ‘А мој деда је бежао од твог деде из Русије у Србију’! Стижемо у Хан Пијесак, Младић нас дочекује уз вечеру и говори Константину ‘тавариш Никифоров’, а овај се смеје и каже: ‘Станите, генерале, ја и Толимир смо утврдили да је његов деда револуционар истерао мог деду из Русије. Тако да овде нема ‘товариша’“, сећа се Олег Голубовић.

„Уз помоћ Никифорова организовали смо Караџићеву посету Москви 1993, кад су му уручили књижевну награду ‘Шолохов’. Тада смо га упознали са Јуријем Батуриним који је затим неколико пута долазио у Републику Српску. Батурин није волео Слободана Милошевића, био је скептичан према њему. Једном му је Милошевић рекао: ‘У Београд можеш да дођеш, али у Републику Српску не можеш“! И Батурин није дошао у Београд. Јуриј је већ кренуо на аеродом Шереметјево, а после тих речи се окренуо и одустао од пута у Београд“, прича Олег Голубовић и увлачи дим цигарете.

Јуриј Батурин је руски политичар, пилот, космонаут, херој Руске Федерације. Доктор права, професор. Од 1993. до 1994. године био је помоћник председника Руске Федерације за правна питања. 1994-1996 био је помоћник председника Русије за националну безбедност.

„А Караџића су у Кремљу волели управо захваљујући Константину Никифорову и Јурију Батурину. Они су организовали да србски официри који су ратовали у Републици Србској заврше и официрске школе у Русији, а затим и да раде у службама безбедности. Караџић је био прави србски патриота, националиста у најбољем значењу те речи, и у Кремљу су то ценили. Многи ово не знају – у Москви су тада биле две линије односа према Југославији. У Кремљу су били људи који су навијали за нас – Јуриј Батурин, Александар Руцкој, Александар Лифшиц. Руска армија предвођана генералом Ивашовом је подржавала Србе када је Запад комадао Југославију. А с друге стране је био Андреј Козирјев, министар спољних послова Руске Федерације“, каже Олег Голубовић.

„У својој књизи ‘Између Кремља и Републике Српске’ Константин Никифоров говори како се трудио да писма Караџића стигну до Јељциновог стола. Ја сам их хитно слао у Москву, а Константин их примао и ту је почињала борба: ко први стигне код Јељцина између треће и четврте чашице, тај ће да изгура своју српску политику.

Понекад су веома необична Јељцинова решења ишла нама у корист. Али ако је пре Никифорова или Батурина код Јељцина успевао да уђе Козирјев, то за нас није било нимало добро“, објашњава Голубовић.

Олег говори како су Руси успевали да помогну Србима у условима двосмислене спољне политике Јељцина.

„Андреј Козирјев је једном полетео у Београд код Слободана Милошевића. Хтео је да га притисне, да га убеди да се покори Западу. А руска војна лица су успела да тајно у његов авион утоваре оружје за Србе! Југославија је тада била под санкцијама, летова није било, али Руси су имали кликер и напунили су дипломатски авион оружјем тако да је он једва полетео. Козирјев сам није знао шта носи, а оружје су затим пребацили у Републику Српску где се водио грађански рат.“

„Када су санкције укинуте након потписивања Дејтонског споразума са Србијом руска војска је заиста желела да помогне. Јељцин је уз асистенцију Никифорова потписао указ о пружању војне помоћи. Међутим, Слободан Милошевић се уплашио да ће га оптужити да се наоружава и спречио је тај споразум. А да смо добили оно за шта смо се договорили, Србију се не би усудили да бомбардују. Штавише, радило се о куповини оружја по трипут јефтинијој цени. Тада сам ишао у Тулу, договорио се о набавци врло ефикасног оружја за та времена … И руска војска је, упркос веома тешкој ситуацији, била спремна за то, била је спремна да ради по другим стандардима да би помогла браћи… Питао сам касније Момира Булатовића, који је тада био председник Југославије, зашто није прихватио оружје. Формално он је морао да прихвати ту помоћ, јер је Република Србска била под санкцијама, и оружје је морало да прође кроз Србију. А он је одговорио: ‘Па, знаш ко није дозволио. Милошевић.’ Зато ми постане мука кад се говори о Милошевићевом патриотизму. Шта је тражио – то је и добио. Желео је да по сваку цену да остане на власти и истовремено није био у стању да доноси тешке одлуке. Предузимао је полумере и то нас је коштало државе“, оштро каже Олег Голубовић.

„Константин Никифоров je у својој последњој књизи цитирао француског историчара који је рекао да ’Србија никада није имала јасне границе’. А ја сам тада рекао Константину да је Србија током своје историје стварала државе за друге, а не за себе. Као и Русија, нажалост. ‘Нераскидиви савез слободних република’ је испао ‘раскидив’“, каже Олег Голубовић.

„Пре него је Србија, под притиском Европске уније, 1994. године увела санкције против Републике Српске, разрађен је план посредника из УН за регулисање односа између Србије и Републике Српске. Звао се ‘Узми или остави’. Американци су тада Србима рекли: Нема ‘али’, узмите или оставите. Тада је Јуриј Батурин дошао у Републику Српску. Константин Никифоров га је припремао за преговоре. Батурин је стигао са формулацијом ‘Да, и…’, и разговарао је о условима те формулације са Радованом Караџићем. С њим сам отишао у Београд код Слободана Милошевића. Стигао сам у договорено време. Двадесетак људи стоји крај ограде, мене не пуштају. Кажу ми: ‘Заступаћете став Радована Караџића, не можемо да вас пустимо’. Истина, Батурин је тада решио проблем. Али није могао да реши проблем Републике Српске, и након тога Слободан Милошевић увео је санкције против РС. Нисте могли преко границе да пренесете ни канистар бензина. Остављао сам га у жбуњу да би могао да се вратим у Београд. У Републици Србској је било немогуће набавити бензин“, сећа се Олег Голубовић.

„У Русији су Милошевића читали као отворену књигу. Пре потписивања Дејтонског споразума, седео сам у својој канцеларији са Алексом Бухом, министром спољних послова Републике Српске. Дошао је Константин, почели смо да разговарамо о предстојећим преговорима. Никифоров каже Бухи: ‘Милошевић ће се предати у Дејтону’. Нисмо веровали својим ушима, али догодило се. Било му је тешко као и нама… Покушавао је да нам помогне. У Србији и Републици Србској Константина Никифорова су врло добро прихватали. Иако наши, наравно, воле Русију, али они ништа о њој не знају и не схватају. Љубав Срба према Русији може се упоредити са осећањима Дон Кихота према Дулчинеји. Константин није био комуниста, није волео Милошевића, веровао је да Милошевић бира предају због личних разлога, а не због националних интереса. Али он је одлично схватао шта се овде дешава, навијао је за Србе и они су то осећали, знали су и слушали његово мишљење“, објашњава Олег Голубовић.

Његов пријатељ сада често долази у Србију, али не због политике него на научне конференције.

„Константину Никифорову се допада код мене. Шетамо, ручамо у дивчибарским ресторанима, или му ја спремам кромпир. Рекс га много воли. Костантин га зове Алојзевич, јер он је ‘Немац’. Рекс, дођи“, зове Голубовић свог пса.

Изашли смо на терасу и попили још једну чашицу „вискија“. Олег Голубовић је донео пепељару на којој пише „Рекс“. Нажалост, у Ваљеву нисам нашла његов омиљени томпус. Нисам нашла никакав, продавнице у време епидемије нису тако снабдевене. Договорили смо да се поново видимо кад се укине ванредно стање. Надам се да ћу дотад моћи да нађем томпус и изнанадим Олега. Обећала сам да ћу му спремити пељмене, а он нама да ће нас чекати још литар „муншајна“.

Катарина Лане, Балканист



 



  • Извор
  • Танјуг
  • фото: © Катарина Лане / Балканист/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Постоје индиције да се крвна слика генерала Ратка Младића, који је недавно оперисан у Хагу, драстично погоршала, чак толико да је можда и животно угрожен, рекао је његов син...

Црногорске власти користе рестриктивне мере због коронавируса за борбу против Српске православне цркве полицијским методама, рекао је за РИА Новости протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савет


Михаил Поликарпов је био руски добровољац у рату у Босни. Када се вратио животу у миру, написао је књигу „Балканска међа”, која је постала једино право сведочанство свих Руса...

„Знам какве вредности и снага духа красе србски народ, коме никада није недостајало храбрости, срчаности и пожртвовања у напорима када је требало да се суочи са великим изазовима своје...


Руска помоћ Београду у борби против КОВИД-19 била је благовремена и квалитетна и Србија је дубоко захвална и никада на то неће заборавити, изјавио је за РИА Новости амбасадор...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Историјске паралеле

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА