Референдум у Шкотској ће бити преседан за све који мисле о независности

За неколико дана, 18. септембра, у Шкотској ће бити одржан референдум о одвајању од Велике Британије. О одржавању референдума зна се одавно, али управо сада ова вест је изашла на прве странице штампе. Зато што су анкетирања јавног мњења показала да се већина Шкота припрема да гласа за независност.

Пошто је разлика у гласовима присталица и противника отцепљења мала, исход референдума је непредвидив. Ипак, ако Шкоти заиста одаберу независност, то може да покрене врло узбудљив сценарио у Европи и читавом свету.

Пре свега, треба утврдити шта ће у том случају радити друге државе Европе. Да ли ће бити потребно да се поново воде преговори са новом Шкотском о чланству у ЕУ? ако Шкоти пожеле да остану у ЕУ, да ли су спремне друге државе, и под каквим условима, да приме земљу као 29. члана ЕУ? И шта ће бити са чланством у НАТО-у? И да ли ће Шкотска постати аутоматски чланица УН?

Све то су врло важна питања, а одговор на њих је још важнији. али главни проблем је у томе што ће референдум створити преседан за читав свет.

Низ година после Другог светског рата постојао је прећутни договор две суперсиле који је ометао ревидирање граница и резултата рата. Шта више, читав филозофско-политички дискурс био је оријентисан на идеју супротну популарној у 19. веку концепији „држава једнако нација“. Све више је било уверености у то да је плус удруживање неколико нација у оквиру једне државе. Стасао је број држава где неколико језика има статус званичног, и то је допринело постојању многих нација, обједињених једном владом.

После распада СССР започело је постепено повлачење од ове тенденције. Формално ЕУ је наставила претходну линију када национални сепаратистички покрети су и даље разматрани у негативном светлу. Ипак, ван својих граница ЕУ је постепено почела трпељивије да се односи (да не кажемо да подржава) појаву нових држава-нација, заснованих на језичком и етничком јединству. Мирни развод Чехословачке и распад Југославије били су први примери овог процеса у близини наших граница. Затим су били Источни Тимор и Јужни Судан, где су подели допринеле непосредно УН, а нешто касније посебни случајеви – Косово, Абхазија, Осетија, чију независност нису сви признали.

У случају Шкотске, као и могућег референдума у Каталонији, чак ако гласање потврди тежњу ка отцепљењу, ми се налазимо пред неопходношћу да се осигура мирни развој ситауције, без обзира на огромну количину техничких и економских проблема у односима између нових и старих држава. За ова два региона у основи тежње ка независности лежи осећај да њихов народ експлоатишу други. Ипак, у реалности национална угњетеност се потхрањује или геополитиком (која је често диктирана интересима других држава) или просто економским разлозима како унутар земље, тако и у иностранству. У неким случајевима, као на пример са Косовом, Црном Гором, Осетијом, економски разлози нису играли водећу улогу. У другим, као у Јужном Судану, управо резерве нафте су биле главни разлог за одвајање од власти Картума.

Како ће се развијати ситуација и на шта ће свет морати да се адаптира? Шта треба да постане критеријум за легитимност будућих референдума? На пример, да ли ће бити довољна основа бројна надмоћ једне етничке групе над представницима других народа који живе у истом региону? Шта ће бити са онима који су мањина? Они треба да емигрирају, постану грађани другог реда или реално да сачувају једнака права? Да ли ће бити оправдане бар у извесној мери етничке чистке? На пример у случају да се Израел призна за Јеврејску државу, на чему инсистира влада Нетањјахуа, ко ће постати Палестници који тамо живе ако не промене религију? Гости у туђој земљи?

Али најважније је шта ћемо одговорити Корзиканцима, Фламанцима, Баскима? И шта да се ради са такозваном Паданијом, са Трансилванијом и њеном мађарском већином, са Истоком Украјине и са свим другим нацијама које реше да затраже признање свог идентитета? А ван граница Европе из којих етничких побуда и даље да говоримо не Курдима, који вековима сањају о независној држави? И шта ће рећи Кина ујгурима и становницима Тибета? Да не говоримо о Африци, где у историјским колонијалним границама постоји такав број етничких група, језика и култура, који се тако разлику међу собом, да ће бити чудно ако се тамо ништа не промени.

Из свих тих разлога 18. септембар неће проћи без последица. Како год да се заврши референдум, сама чињеница његовог одржавања подстиче друге на слична дејства, посебно ако на крају присталице независности добију своје. Тако да се треба спремати да ће будући картографи имати посла. За разлику од, надајмо се, трговаца оружјем.

Марио Сомоса,