Голгота Тимочке дивизије

Пише др Милић Ј. Милићевић, историчар*

Шестог септембра 1914. године трупе Тимочке дивизије 1. позива, у покушају да пређу Саву и продору на територију Аустроугарске, доживеле су вероватно најтежи пораз у Првом светском рату.

Битка на Церу, вођена у другој и трећој декади августа знатно је подигла морал српске војске, а истовремено и њен углед у очима савезника. Због тога је још пре окончања битке, дошло до снажних притисака Париза, још више Москве, да се офанзивним деловањем и преласком на територију Хабзбуршке монархије олакша положај савезничких армија. У притиску на српску владу предњачили су Руси желећи да што већим ангажовањем Аустроугарских трупа на Балкану спрече њихов одлазак на Галицијски фронт.

Припадници Друге армије стижу на Саву 6. септембра 1914.

Србска Врховна команда у почетку се одупирала оваквим захтевима. Навођено је, да су снаге крајње истрошене након Церске битке, као и то да је њихова опремљеност више него недовољна. Ово се нарочито односило на техничка средстава за прелазак великих река. Ипак, 1. септембра Врховна команда је коначно попустила "да се нашој влади не би пребацило да је нелојалан савезник и да нас Савезници не напусте и оставе својој судбини."

План за предстојећу офанзиву био је сложен и предвиђао је више истовремених акција, како према Дрини тако и на Сави. Продор у правцу Дрине подразумевао је заузеће Вишеграда, од стране трупа Ужичке војске, док би прелаз преко Саве био изведен на два места. Први, главни десант, извео би се одмах иза поноћи 5. на 6. септембар и то у рејону Купинова, а тај задатак поверен је 1. армији односно, њеним трима дивизијама.

Командант Тимочке дивизије генерал Владимир Кондић

Други, демонстративни, прелаз на леву обалу Саве додељен је генералу Владимиру Кондићу. Његова Тимочкa дивизијa 1. позива требало је да пређе реку истовремено кад и 1. армија и да својим дејством привуче непријатељске снаге из ширег рејона Сремске Митровице, при чему је као алтернатива остављена и могућност заузимања ове вароши.

Због претеране конспиративности акција на Сави најављена је доста касно. Јединица мостовог трена (понтоњери), која је требало да омогући прелаз Тимочке дивизије обавештена је тек 3. септембра, а сам командант дивизије, још касније 4. и то пред поноћ. Генерал Кондић је, додатно, морао да дође и у Штаб армије у Богатић после чега је за покрет преостало тек неких 14 сати. За то време требало је прећи више од 40 километара, при чему ни тачно место прелаза још увек није било утврђено.

Тек 5. септембра у раним вечерњим часовима избор је пао на локацију код села тј. српске карауле Чеврнтија на двадесетак километара узводно од Шапца и 7 километара источно од Сремске Митровице.

Прелаз србских трупа преко Саве 6. септембар 1914.

Материјална средства за извођење ове акције била су далеко од адекватних. Понтоњерска опрема била је крејње застарела, а неки сегменти датирали су из 1873. Уз то су и елементи ове опреме били крајње разнородни пошто су уз српске дрвене, коришћени и турски метални понтони заплењени у Првом балканском рату. Најгоре је било то што су неки делови понтоњерске опреме, без знања команданата Кондића већ били стављени на располагање 1. армији тако да је Тимочка дивизија уместо 400 метара колико је било неопходно за прелаз Саве, имала за око педесетак метара краћи мост.

Велики проблем представљало је и стрељачко наоружање. Купљене руске пушке модела Мосин-Наган почеле су пристизати тек 29. августа, а прва јединица којој су подељене била је управо Тимочка дивизија 1. позива. Због оскудног времена војници се нису упознали са новим оружјем, а само два пука Тимочке (13. и 15) обавила су пробна гађања и то тек са по 5 метака.

Србска комора прелази Саву преко моста код Новог Села

Окосницу Кондићевих снага чинила су четири пешадијска пука (13, 14, 15, 20.), пољски артиљеријски пук, ескадрон дивизијске коњице и инжењеријски полубатаљон, сви из састава Тимочке дивизије. Даље су му придодата два коњичка ескадрона из састава Тимочке дивизије 2. позива, као и мерзерскa и хаубичка батерија. У састав јединице ушао је и тзв. Велики мостови трен, као и низ помоћних јединица попут санитетских интендантских и других. Целокупне српске снаге предвиђене за ову акцију достигле су број од 25.378 војника од чега је било 370 официра.

Командант аустроугарске 29. дивизије генерал Алфред Краус

Насупрот србским стајале су аустроугарске снаге углавном из састава 29. дивизија под командом генерала, касније фелдмаршала Алфреда Крауса. Ове трупе, састављене од две бригаде односно четири пука биле су распоређене у ширем рејону Руме, тачније у селима Шашинци, Јарак, Буђановци и Накинци. Уз њих, низводно уз обалу налазиле су се и помоћне трупе - ландвера, односно 12. и 32. пук са којима су целопне снаге Монархије на овом простору бројале 30 батаљона пешадије, 5 ескарона коњице и 12 артиљеријских батерија.

Марш према Сави трупе су започеле 5. септембра око 11 пре подне са намером да се до предвечњрњих часова концентришу у селу Глушци, десетак километара од обале. Но, сатница није била испоштована. На путу је дошло до застоја па су прве јединице до овог села приспеле тек у вечерњим часовима, а до саме обале са пуних два сата закашњења.

Артиљерија је на положаје стигла тек око четири ујутро, а први понтон спуштен је у воду тек у свануће, око 5:15. Аустријске трупе на ово су одмах одговориле стрељачком ватром и том приликом убили и ранили неколико војника и избушили и потопили пар понтона. Но, њихове трупе на самој обали биле су доста слабе. Бројале свега једну или две чете, које су убрзо после првог преласка реке, око пола осам ујутро, биле брзо растеране. Уследили су даљи прелази, тако да је до иза 10 ујутро на леву обалу пребачен 13. пук.

Извештај команданта Друге армије Врховној команди о пребацивању код Чеврнтије у коме се не наслућују размере губитака и жртава (увећај приказ)

У 12:30 започела је изградња понтонског моста што се показало као велики проблем. Материјала за њега једноставно није било довољно, у погледу стручног људства такође је владала оскудица, тако да ни пуних десет сати од почетка градње мост није био готов у потпуности. Још горе је било то што је рад на мосту прво успорио, а затим и потпуно прекинуо пребацивање трупа, тако да ће до раних послеподневних сати, до 14:30, од целокупне дивизије бити пребачено само 6 батаљона, 3 топа и 12 митраљеза тј. све укупно мање од 7.000 људи.

Изненађен и неактиван противник се постепено прибирао, мада су српске трупе, уз спорадичне борбе, све до 16:00 још увек имале иницијативу. До тог времена овладале су целокупним Легетским пољем заузевши и село Шашинце, при чему су готово потпуно растројиле 74. аустроугарски пук. Иза тога иницијатица је прешла у руке противника. Око 18:00 уследио је удар на лево србско крило, на позиције 2. батаљона 13. пука. Недостатак муниције и паника изазвана наводном појавом противничке коњице довела је до безглавог повлачења ка мосту. У покушају да га пређу и врате се назад војници су изазвали ломљење неких делова после чега се велики број људи нашао у води. Како већина није умела да плива на десетине њих нашло је смрт у Сави.

Аустроугарски извештај о заробљавању 4.000 Срба код Сремске Митровице (увећај приказ)

После око сат времена официри су обуздали панику, утврђујући на око 600 метара од обале нови мостобран. Рад на мосту грозничаво је настављен и око 22:00 његово довршење било је на помолу. Тада је уследио други аустријски удар предвођен 57. бригадом генерала Шена. За разлику од првог удара сада је страдао најпре десни бок и 4. батаљон 13. пука после чега је слично ранијем дошло до масовног бежања ка Сави. Нова паника поново је изазвала превртање понтона и рушење моста чему су допринели и Аустријанци ручним бомбама.

До поноћи дошло је до потпуног слома, а смо 500 до 600 војника успело је да се врати на десну, српску обалу. Већина осталих, рачуна се и преко 5.000 допало је заробљеништва, а број погинулих, махом удављених србских војника досегао је бројку од око 1.000. Ни аустријски губици у овој бици нису били занемарљиви. Близу 2.000 људи било је избачено из строја од чега је око 200 било мртво.

Одмах након битке, командант Тимочке дивизије, генерал Кондић био је смењен, после чега је убрзо био изведен и на војни суд. Осуђен је на годину дана затвора, али је већ 1915. по својој молби био пензионисан. Рехабилитован је након поновљеног процеса марта 1928.

Аустроугарска разгледница о бици на пољу Легет

Мада је у тактичком погледу представљала неуспех праћен великим губицима битка код Чеврнтије, односно на Легету, ипак је била значајан стратешки успех. Десант Тимочке дивизије привукао је готово све Аустроугарске трупе на овом простору, посебно Краусову 29. дивизију чиме је 1. армији омогућен неометан прелаз Саве. Даљи резултат овога био је заузеће Земуна и Нове Пазове, те непосредно угрожавање Руме и Инђије.

Акција је донела и психолошку предност, јер су српске трупе заузеле и једно време (6-14. септембра) боравиле на територији Аустоугарске. Акција је посредно утицала и на друге фронтове знатно успоривши одлазак 29. дивизије на Галицијски фронт чиме је олакшано руско ратовање на истоку.

* Аутор је научни сарадник Историјског института у Београду