Грађани Хрватске сматрају руски - језиком будућности

Недавно спроведена анкета у Хрватској показује да постоји велики раскорак између оног што очекују њени грађани и политике која се води по налозима из Европске уније. Стога, погледајмо укратко у чему се састоји та нелогичност, и како је могуће да грађани очекују појачану економску сарадњу са Русијом, а бриселска администрација им нуди нешто сасвим друго – потпуни раскид са руским капиталом и тржиштем.

Наиме, на питање које је поставио тамошњи ЕдуЦентар, а које гласи – „који страни језик, поред енглеског који се подразумева, треба увести у школе с обзиром на потребе тржишта рада?“, убедљиво највише испитаника, и то скоро читавих 40 посто се определило баш за руски језик, а тек затим су се изјашњавали за западне језике попут шпанског, италијанског, француског и немачког.

Испитаници су такав неочекивани резултат анкете образложили речима да је „Русија велико и значајно тржиште“, а такође су наводили и да је „руски све популарнији језик“. Дакле, таква жеља грађана Хрватске је по њиховом сопственом признању утемељена на уверењу да управо на Истоку лежи највећа шанса за хрватски бизнис, те на мишљењу да првенствено треба развијати економске односе са Русијом, што све заједно не звучи нимало логично за једну новопримљену чланицу Европске уније, која је укинула све могуће баријере са Западом, и потпуно се интегрисала у европску заједницу народа, баш са намером да првенствено у сарадњи са Европом, а не са Русијом, подиже своју економију и животни стандард.

Међутим, без обзира што су анкетирани грађани у највећем проценту истицали да управо руски језик поред енглеског треба да буде најзаступљенији у школама, због учешћа, како су казали, на том „значајном тржишту“, чини се да им жеље неће бити услишене из простог разлога што је Хрватска принуђена да следи политику бриселских санкција према Русији, а у том случају, не само да не може бити искоришћена пословна шанса за сарадњу са том земљом, него ће напротив, то значити губитак радних места у Хрватској и даљи пад животног стандарда.

Зато је рецимо дубровачко-неретвански жупан Никола Доброславић упутио писмо хрватском министарству спољних послова и пољопривреде, у којем их је упозорио да je само у долини Неретве „забрана извоза на руско тржиште угрозила егзистенцију 20 хиљада пољопривредника“, те их је помало наивно замолио да тај проблем, како је рекао, „што уверљивије представе својим колегама на нивоу Европске уније“.

Наравно, тај његов захтев је наиван утолико што ће се европске бирократе у Бриселу вероватно само кисело насмешити при помену на егзистенцијалну угроженост хрватских пољопривредника, зато што им очигледно не пада ни на крај памети да укидају санкције против Русије, него их само још додатно појачавају. Па ипак, чини се да оних 40 посто анкетираних грађана који се залажу за увођење руског језика у школске програме, далековидо рачунају да ће напослетку ипак превладати разум и обострани економски интерес, исто као што се томе надају и хрватске компаније које су у протеклих 20 година уложиле знатна средства и напоре у наступ на тржиште Русије као традиционално значајног трговинског партнера. Отуда је нормално што су у заједничком саопштењу изразили наду да ће доћи до таквог конструктивног решења проблема. А онда ће стварно бити потребно знање руског језика.

Ратко паић,