Србија на самиту са повишеним притиском

Министар Гашић је учествовао у конференцији НАТО и 24 партнера, чији циљ је повећање „нивоа интероперабилности“ србских војника у мировним операцијама УН и ЕУ. Све то се потпуно уклапа у концепцију рационалне политичке поливалентности које се придржава Београд. Све је тако ако се само не узме у обзир глобални контекст самита НАТО-а.

Србска делегација је постала учесник самита повишеног притиска. Ради се о томе што ова реч фирира у већини наслова посвећених НАТО самиту у Велсу. Позив британског премијера Камерона да се „појача притисак“ на Русију стоји уз очекивања спрског шефа дипломатије Дачића да ће на Београд бити „појачан притисак“ по питању санкција против Русије, и тако даље.

У саопштењима Министарства одбране Србије на све начине се подвлачи да је први пут управо министар отпутовао на самиту НАТО-а. Министар Гашић је учествовао у конференцији НАТО и 24 партнера, чији циљ је повећање „нивоа интероперабилности“ србских војника у мировним операцијама УН и ЕУ. Све то се потпуно уклапа у концепцију рационалне политичке поливалентности које се придржава Београд. На крају крајева, Русија пре украјинских догађаја и сама је учествовала у сличним сусретима управо као партнер.

Све је тако ако се само не узме у обзир глобални контекст самита НАТО-а.

Када је западна штампа писала да је Русија мал те не спасла актуални самит Алијансе, она није била далеко од истине. „Руска агресија“ је постала оправдање за увећање НАТО контигента на границама источног суседа, као и могућег формирања нових „бондстила“ у Источној Европи, који, баш као и у случају наведене косовске базе, наравно немају функцију заштите од некакве – црвене или зелене – опасности, већ се праве контроле и посматрања ради.

Остаје отворено питање како да поступи Србија која нема никакве везе са овим процесима у датој ситуацији, када је нови министар иностраних послова ЕУ Могерини рекла да је стратешко партнерство са Русијом завршено, а премијер Србије Вучић неколико дана пре тога у интервјуу руским медијима назвао је своју земљу главним пријатељем Русије у Европи.

Аналитичар Београдског центра за безбедносну политику Марко Милошевић сматра да у актуалним условима најбезбеднија варијанта за Србију је да постане у извесном смислу посредник између НАТО-а и Украјине с једне стране, и Русије са друге.

- И можда најпаметније би било да је Србија у оквиру „Партнерства за мир“ постала у неком хипотетичком случају мировни учесник, неко ко би послао своје мировне снаге на линију разграничења украјинских и проруских снага. Србија треба да појача своју неутралну улогу. Са једне стране ми имамо жељу за интеграцијом у ЕУ, и одтале долазе неки притисци, а и донације. Са друге стране имамо зависност од Русије, везану за читаву енергетску безбедност и имамо посебни трговински споразум са Русијом. У било којој врсти опредељења Србија је на губитку. Мислим да би и у оквиру председавања ОЕБС било најпаметније да будемо место контакта, а не неко ко ће се одредити на ову или ону страну. А на сваком међународном скупу шта год је било тема, увек ће се подићи та тензија у односу Русије и Запада.

Са своје стране, историчар из Центра за конзервативне студије Саша Адамовић повлачи  паралелу са Другим светским ратом, када је чак под окупацијом Србија одбила да пошаље своје војнике на источни фронт. Сада се на границама Русије поново води рат, каже експерт.

- Проблем је у томе што тај наш одлазак на самит у овом моменту, када је агенда НАТО изразито антируска не оставља добар утисак. Србија се одавно приближила НАТО пакту, наше прозападне политичке и друштвене елите, није никаква тајна, желе чланство у тој асоцијацији. Али, до тога није дошло јер србски народ, који има заиста тешко искуство са агресијом НАТО пакта не жели то чланство. Велико је питање како ће се понашати Србија која се налази заиста у тешкој ситуацији, презадужена, са пропалом економијом и прокламованим безалтернативним путем у ЕУ, што јој умногоме везује руке у спољној политици. За сада Србија остаје при ставу да Русији, свом стратешком партнеру, не уводи санкције. Али ако се криза у Украјини брзо не оконча тај став ће највероватније бити промењен, неће моћи на дужи рок да буде одржив. Једноставно, србском политиком па и србским јавним простором одавно доминирају западни центри моћи.

И још нешто: наредне године на бази Југ 300 километара јужније од Беогада биће отворен регионални центар за војну обуку – ради јачања присуства балканских земаља у међународним мировним мисијама. Пошто ми одлично памтимо како је Хуманитарни центар у Нишу који је у пракси помагао региону у уклањању последица природних катаклизми, западна штампа представљала мал те не као „руску војну базу“, зашто да се дати пројекат чију реализацију помажу САД де-факто не оцени као база НАТО-а?

Друга на територији Србије у њеним међународно признатим границама.

Тимур Блохин,