Мит о неисцрпности еврофондова се руши по балканским главама

Мит о неисцрпним фондовима Европске уније, који је нарочито био укорењен у свести сиромашних балканских народа, судећи по недавним догађајима, убрзано се топи као Снешко Белић на врелом августовском сунцу, иако је управо тај мит о непотрошивој суми новца која у потоцима тече из одврнуте европске славине, да се не лажемо, увек био најјачи магнет који је привлачио просечног Балканца ка Бриселу.

Међутим, прво су невиђене поплаве у Србији, Републици Србској, Федерацији БиХ, а затим и узајамне санкције између Брисела и Москве, показале да од поменутог мита баш и није пуно остало. Штавише, пре би се могло рећи да је наступио талас разочарања, него поверења у свемоћ европских фондова.

Дакле, кренимо редом. После међународне конференције која је одржана са циљем да се санирају последице недавних поплава, громогласно је понављана цифра од милијарду евра, колико је наводно сакупљено за пострадали Балкан, али чим се утишало кокодакање златне коке, показало се да њено јаје више личи на мућак него на очекивано златно јаје, с обзиром да се од поменуте милијарде евра скоро читав износ односио само на потенцијалне кредите, а како се убрзо видело, Србија ће конкурисати само за две понуђене позајмице, што аутоматски причу о милосрдној милијарди из европског наручја своди на ниво приче о Црвенкапи.

Међутим, најновији пример са ублажавањем штете европским произвођачима, који су након руских контрасанкција остали без уносног источног тржишта, чини се да је још упечатљивији. Наиме, ради се о томе да Европски фонд солидарности, који је по речима европског комесара за трговину Карела Де Гухта намењен за случајеве када пољопривредни производи из Уније не могу да буду продати из политичких разлога, располаже само са релативно скромних 400 милиона евра, што је тек мали део суме која би била потребна да се компензује губитак европских произвођача.

Без обзира на најаве из Брисела да ће се тражити додатни начини да се реши тај проблем, он је ипак толико велик, да је практички немогуће да се удовољи свим захтевима за надокнаду губитака, који већ сада пљуште са свих страна Европске уније. Дакле, погледајмо само неке од њих.

Прво је Пољска затражила од Европске комисије компензацију за губитак руског тржишта, а затим су из Министарства пољопривреде Хрватске поручили да ће од Брисела затражити да „припреми мере за санирање ситуације“ која је настала након руских узвратних мера које су тешко погодиле и хрватску пољопривреду. Међутим, сасвим је јасно да ће сличне захтеве испоставити и многи други Европљани, као на пример Грци, где се најмање 25.000 произвођача воћа и поврћа нашло у очајној ситуацији због немогућности да у Русију пошаљу 3000 камиона са бресквама, као што су планирали.

Али узимајући у обзир званични податак Еуростата, да је Русија прошле године купила од Европске уније храну у укупној вредности од 12 милијарди евра, онда је јасно да Европски фонд солидарности са својих 400 милиона евра, неће моћи ни приближно да свима надокнади штету, чак ни у случају да се он вишеструко увећа. А то је само још један у низу доказа да се опасно љуља мит о неисцрпности европских фондова, а када се он коначно уз тресак уруши, поготово након очекиване рецесије коју Европској унији предвиђају економски стручњаци у изјави за „Њујорк Тајмс“, чини се да ће пасти по главама оних који на еврофондове највише рачунају, а то значи управо по балканским главама.

Ратко Паић,