Кавкаски чвор: нафта у замену за Карабах?

У ноћи на 1. август дошло је до размене ватре на јерменско-азербејџанској граници током које је погинуло 15 особа - 12 азербејџанских и три јерменска војника. Јереван говори о диверзијама Азербејџана, а Баку о оружаним провокацијама Јерменије. Председник РФ Владимир Путин на тространом састанку у Сочију изјавио је да, „све компликоване ситуације могу бити разрешене, ако има добре воље“. А да ли је, заиста, има?

Рат за Нагорно-Карабах почео је у фебруару 1988. године, након што је већинско јерменско становништво у овој области саопштило да излази из састава Азербејџана. 1991. године на Карабаху је био одржан референдум на којем је 99,89% становништва гласало за потпуну независност од Азербејџана. У борбеним операцијама, које је сам покренуо, Азербејџан је изгубио још 7 области, што представља око 20% територије Азербејџана. У мају 1994. године ступио је на снагу тространи споразум о примирју у ратној зони. Током сукоба, са обе стране је погинуло око 25-30 хиљада људи, док је око милион (пре свега Азербејџанаца) напустило своје домове. Од 1992. године до данас преговори о решењу питања Нагорног-Карабаха воде се у оквиру Минске групе (МГ) ОБСЕ коју чине САД, Русија и Француска.

У овом тренутку, рат није потребан ни „победницима“ Јерменији и Карабаху, нити Ирану, Русији и ЕУ. Ипак, амерички представник у Минској групи Џејмс Ворлик у интервјуу „Гласу Америке“ признао је да, „на жалост, сукоби у региону говоре да конфликт више није замрзнут.“ И додао: „Русија већ има велике проблеме на сопственој граници и уопште није заинтересована за распламсавање нових сукоба“.

У условима новог хладног рата, САД покушавају да заплаше Русију могућим отварањем „другог“ фронта. Пошто је Азербејџан једини који је апсолутно незадовољан садашњим стањем на терену, Баку покушава да искористи украјинску кризу и велику потребу ЕУ за азербејџанским гасом и измени ситуацију у своју корист.

Азербејџан је постао лидер у свету по темпу економског развоја. Током 10 година у земљу је ушло 10 милијарди долара инвестиција. У пројектима: Трансанадолијски гасовод (TANAP) кроз територију Турске и Трансјадрански (TAP) кроз Грчку, Албанију и Италију, Баку је видео прилику да реши своје регионалне проблеме, повећавајући присуство САД и ЕУ на Закавказу и везујући их за себе. Баку, преузимајући на себе основно бреме финансирања пројеката и већи део потенцијалних ризика, жели да добије тврде гаранције безбедности од стране ЕУ и САД од свих потенцијалних претњи, укључујући и неутрализацију „терористичке претње од стране Јерменије“ путем успостављања територијалне целовитости Азербејџана. Потребно је било да се убеди ЕУ да садашњи статус-кво у карабашком конфликту „садржи ризике за реализацију Јужног гасног коридора“.

За сада стране само размењују оптужбе. Председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио је: „Нагорни Карабах је територија Азербејџана. Историјска, исконска азербејџанска земља. Норме међународног права подржавају нашу позицију. Цео свет признаје Нагорни-Карабах територијом Азербејџана. Никада нећемо дозволити стварање на азербејџанској земљи друге измишљене „јерменске државе“. Остварићемо нашу територијалну целовитост или мирним путем или ратом“.

На запаљиве изјаве из Азербејџана ни јерменска страна не остаје дужна. Министар одбране Нагорно-Карабаха генерал Мовсес Акопјан је упозорио: “Након последњих догађаја азербејџански народ треба да схвати какве последице ће имати било која авантура њихових власти – само ће губици расти, а промена наших граница неће бити. А ако и буде, то ће бити само на рачун територијалне целовитости Азербејџана.“

Ипак, мало је вероватно да данашњи сукоб прерасте у нови рат на Нагорном Карабаху. Арменија неће иницирати почетак рат, пошто и тако контролише ову област. Азербејџан је пробао да одигра на затезање ситуације, тестирајући реакцију како Јерменије, тако и спољних сила. Али, одмах је свима постало јасном да рачунање на брзу капитулацију Јерменије није у перспективи. Фактор чланства Јерменије у ОДКБ и руска гаранција њене безбедности имају своју тежину. Баку не може да очекује ни војну подршку других држава. Наравно, Турска може пружити војно-техничку помоћ, али и Јерменија може послати оружје на карабашки фронт, а Русија снабдевати Јерменију оружјем што је и предвиђено билатералним споразумима и повељом ОДКБ. Не треба изгубити из вида ни врло утицајну и богату јерменску дијаспору.

На овај начин сви се налазе у пат позицији. У тренутку када ЕУ и САД толико наде полажу у азербајџански гас, могуће јерменске диверзантске акције на нафтоводе и гасоводе Азербејџана могу одиграти одређену улогу. На Западу постоје веома утицајне пословне структуре које су уложиле велики новац у нафтну индустрију Азербејџана и њима рат уопште не одговара. Само треба погледати ко седи у Консултантској групи за транспорт азербејџанског гаса у Европу – бивши министар иностраних послова Немачке Ханс-Дитрих Геншер, председник америчке инвестиционе банке Goldman Sachs Питер Сазерленд, бивши британски премијер Тони Блер. Треба имати у виду да, новац воли тишину…

Соња Бошковић,