BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

«Принципов пуцањ»

«Принципов пуцањ»
11.08.2014. год.


Први светски рат је био неизбежан – налазимо у уџбеницима, базираним још на радовима историчара марксистичке школе – људски фактор су одбацивали, чињеничном стању (фактологији) су придавали другоразредни значај, сви ратови за њих су се показивали неизбежним, свуда су тзв. »производни капацитети», »империјалистичка борба за тржишта, промет робе» и томе слично… Само пробајте било где пронаћи узрок почетку Кримског рата – који практично нигде није наведн, тачније, објашњава се горенаведеним концептуалним уопштавањима. Узрок је био у конфликту између цара Николаја I и Француске за контролу над Храмом Гроба Господњег. Николај I је иступао као заштитник и покровитељ свих источних хришћана, а Француска – као покровитељ Отоманског царства.

Питање криваца и узрочника Првог светског рата, према речима руског историчара Анатолија Уткина, »увенуо је» пошто је немачки историчар Ф.Фишер 1967. године позвао на занемаривање примитивних хронологија (ко је први почео мобилизациију, објавио рат, претио и слично) и да се обрати пажња на циљеве зараћених страна. Двоструко нападним и агресивним, јасно изражени и национално признати они су били само у једној држави, a то је био Немачки Рајх Вилхелма II. Ипак је формалним поводом и узроком ланца догађаја који су повукли почетак бојевих дејстава, која су се преточила у Светски рат, постао пуцањ јектичавог србског студента из Сарајева, Гаврила Принципа. Али хајде да размотримо тај догађај у контексту тог времена, трудећи се да апстрахујемо наше познавање догађаја у протеклих 100 година, и потрудимо се да на то погледамо тадашњим очима мирних житеља Европе.

До тада, у трајању целог једног поколења, Европа је живела мирно. Последњи велики ратови – Аустро-пруски из 1867. године и Француско-пруски из 1870. у коме је, узгред, узео учешће као добровољац млади дипломац Војне академије Сен-Сир и наследник прогнане српске диинастије Карађорђевића – Петар, будући краљ Петар I (Петар Први) о коме ћемо говорити касније. Већ почетком ХХ века одиграли су се Руско-јапански рат, Боксерски устанак у Кини, Англо-бурски рат, али све је то тако далеко од Европе – ти удаљени колонијални ратови по својој природи ни на који начин се нису тицали мирног становништва Европе. Ах, да, био је још један рат негде далеко, веома важан за наше проучавање – Руско-турски рат из 1877-78. године. Његови, за нас блистави резултати, били су нивелисани на Берлинском конгресу.

Али је Србија, будући до тога већ 60 година фактички независном, на том конгресу добила и формално признање своје независности. То је значило да се само западна провинција Османлијског царства – Босна и Херцеговина, нашла одвојеном од осталих делова Царства. Тиме се окористила Аустроугарска, чије су територије са свих страна окруживале Босну; Аустријанци су ушли у њу и објавили протекторат над том турском провинцијом. Тај догађај је предодредио пуцањ Гаврила Принципа 36 година касније.

Током читавог 19. века Османлијско царство на челу са некада блиставом Портом потресали су преврати, устанци, војни порази. Некада ударна снага султана – корпус јаничара – подигао се 1826. године на устанак после чега је растурен, а онда и забрањен. Преостали јаничари су се притајили или пребацили у удаљене делове Царства, где су се претворили у банде башибозука – претњу хришћанском становништву Империје. Турску су у Европи звали »болесником» и на њене се територије гледало искључиво као на наслеђе, које треба прерасподелити међу великим државама. Винстон Черчил је 1914. године, када је саслушао рзлоге у корист заштите »турског наслеђа» одреаговао: »Обавезни смо да узмемо под своју контролу неефективну, заосталу нацију, која влада најплоднијим земљама света. Дошло је време да буде лишена својих огромних територија.»

Живот Османског калифата био је на крају. Године 1908. у земљи је дошло до преврата. Партија »Итихад» (»Уједињење и напредак») уз подршку јерменског »Дашнак Цутјун» свргла је султана Абдул-Хамида, кога је 10-ак година раније кајзер Вилхелм II уверавао да му је он »друг заувек». »Итихадисти», који су у историји добили назив младотурака, прогласили су султаном Мехмеда Решада V – али је стварну власт добио Тријумвират – Енвер-паша, Талат-паша и Џемал-паша. У таквим условима, Аустроугарска је решила и формално присајединити Босну и Херцеговину коју је већ 30 година у реалности администрирала.

Објава анексије Босне је чињеница која ће касније одиграти значајну улогу у процесу против Гаврила Принципа. У одговор на анексију, Србија је објавила мобилизацију. Аустроугарска се такође припремала за рат, а кајзер Вилхелм II је тражио од Николаја II – »свог кузена Никија»- да притисне Србију да призна анексију. У писму својој мајци Нииколај II објашњава суштину те кризе:

»Немачка нам је рекла да ће, ако не прихватимо анексију, последице бити врло озбиљне, са тешко предвидивим завршетком. Пошто је ствар била изложена тако директно, није нам остало ништа друго до да прогутамо своју гордост и пристанемо. Али, однос Немачке према нама био је толико бруталан, да ми то нећемо заборавити.»

Напомињем да Русија, која је у том тренутку тек изашла из револуционарног метежа 1905-1907. године није још била потпуно опорављена ни од пораза у Руско-јапанском рату. Србија је морала прекинути мобилизацију и помирити се са анексијом Босне.

Интересантно је да је још 5 година пре тога Србија званично била савезник Аустроугарске. Током читавог 19. века у њој су се смењивале две династије – Карађорђевића и Обреновића, потомака вођа Првог и Другог србског устанка против Турака почетком 19. века. Обреновићи су се углавном оријентисали на централноевропске државе. Краљ Александар Обреновић је 1903. године био крајње непопуларан у друштву, између осталог, и међу официрима. Свеопште негодовање је изазвала његова веза и брак са Драгом Машин, женом старијом од Александра Обреновића дванаест година, која је некада била дворска дама његове мајке. Официрски корпус је отворено презирао краља на основу низа узрока, од којих је морганатски брак био кључни. Група одлучних полазника Официрске школе у Београду, на челу са Драгутином Димитријевићем решила је променити историју своје земље. Група од десетак официра упала је у дворац (скромну зграду, према руским мерилима) и посекла краља Александра и његову супругу.

Династија Обреновића била је потпуно уништена и сада је Србима остала само још једна – Карађорђевићи, наследници Црног (»Кара» – на турском) Ђорђа, вође Првог србског устанка. На престо је доведен његов унук, Петар Карађорђевић, зет црногорског краља Николе, чије су две кћери биле удате за руске Велике кнежеве. Историја односа краља Петра и Драгутина (Аписа) Димитријевића још треба бити испитана, али очевидно је да је, без обзира на знатну разлику у годинама (краљ Петар је био више од 20 година старији од Аписа), Димитријевић одиграо важну улогу у Србији, установивши партију »јастребова». Према сведочењу Василија Штрандмана (који је 1914. године био руски изасланик у Београду, а чије су успмене сасвим недавно пронађене у једном од архива руске емиграције у САД и објављени 2011. само на србском језику, у Београду) он је једном био у прилици да присуствује разговору краља Петра са сином – престолонаследником Александром. Пуцњи Принципа већ су зазвучали, али бојна дејства још нису била почела. Руски министар спољних послова, Сазонов, настојао је на предаји земље и одступање армије, мотивишући свој став тиме да ће то на следећем конгресу пробудити сажаљење и саучешће великих држава према Србији. До те мере тада у Петрограду нису разумевали српске реалије. Краљ Петар је објашњавао сину да, ако их београдски »јастребови» на челу са Аписом осумњиче за слабост, то их чека судбина Обреновића, тј. »Апис служи Србији, не династији». Узгред, погибија Обреновића оставила је врло тежак утисак на Николаја II, он се бојао сличне судбине, често се враћао тој трагедији у свом дневнику, у преписци са супругом Александром Фјодоровном и чак и у писмима »кузену Вилију» – кајзеру Вилхелму II.

Рата се у Европи нико није бојао. Сувише дуго је у благостању живео Стари свет, ужаса рата скоро се нико није сећао, граница унутар Европе практично није ни било – пасоше су возовима проверавали епизодни кондуктери, заједно са купљеним картама. При том су се већ појавили митраљези, авиони, борбена кола, бодљикава жица. Већ су светлост дана угледали и први конц-логори – Енглезии су у њих затварали мирне Буре у току гушења устанка Трансвале и Оранжистичке републике. Људски ум је устројен тако, да је неспособан бранити се од нечега чему раније није било примера. А примера глобално позиционираног рата са стотинама километара ровова, тесно сабијеном линијом фронта, са распоређеном по линији одбраном с применом свих дарова научно-техничког прогреса, просто није било.

Зато су се »јастребови», којих је било у свакој европској држави, с великим трудом нивелисали са прорачунатијим, а тиме и опрезнијим »голубовима». У Србији је пример ових других био Никола Пашић, балкански Винстон Черчил. У Русији – Стољипин. Али је снага, расположених »за» рат, било знатно више, при чему су рат приказивали раткотрајним – па, у крајњем случају, пола године – годину и у целини у формату ХIХ века. То се јасно види према пешадијским правилима службе — митраљези су се већ појавили, а укопавање ниједан европски устав није прописивао, неких појмова напросто није било. Напротив, наступање се прописивало у тесно сабијеном строју. Као према изреци – Сваки се генерал припрема за прошли рат. Тако је француски маршал Жофр одбијао да се користи телефоном. Британски фелдмаршал Хеиг сматрао је митраљез »оружјем које је незаслужено задобило велики ауторитет». Други британски војсковођа – Киченер, који је командовао експедиционим корпусом у Француској, сматрао је тенк »играчком». Чак у авијацији као војној сили неки нису видели смисао — Фердинанд Фош, који је кадније постао генералисимус Француске, 1910. године је говорио официрима да нема ничег смешнијег од идеје коришћења авиона у војне циљеве:»Авијација у рату – није ништа више од спорта.»

Ипак — да ли је било могућности да се избегне рат? Ја мислим – да. Да се у Сарајеву нису зачули пуцњи, рат је могао не започети. Прости пример – Трећи светски рат био је неизбежан у последњих 40 година. Карипска криза била је у 100 процентној могућности да га изазове. Али Трећи светски рат је обмануо надања и није започео. Године 1914. заинтересованих страна у вези Принциповог пуцња дје било тако много, да су за избећи рат шансе било врло мале. И до њега је дошло. Уосталом, разматраћемо догађаје по реду.

Не могавши започети рат са Аустроугарском, београдски »јастребови» су се окренули на другу страну – на »младотурском» револуцијом још више ослабљено Османлијско царство. Намерно избегавам термин »Турска», тј. то што данас називамо »Турском», није потпуно једнако Османлијском царству, Калифату, на челу којег је стајао поглавар свих муслимана света – султан. Којим се језиком тада говорило у тој држави? На отоманском (или османском). Данашњи турски само се у 10 процената својим вокабуларом поклапа са тадашњим османлијским. Писмо је тада било базирано на арапској графици, не на латиници, као данас ( њу је увео Мустафа Кемал 1924. године – отац турске републике и турске политичке нације, први Турчин, добио је презима »Ататурк», то јест – отац Турака). Ко је тада био прави Османлија? Било који муслиман, поданик султана, без обзира на своје етничко порекло. Сви су јаничари били Османлије, иако према пореклу хршћани – Срби, Грци, Бугари, Румуни, које су, како се каже на Балкану, потурчили. Начинили су их Турцима, тј. натерали примити ислам ( а изаћи из тога није се могло, јер се тако нешто кажњавало Шеријатским законом смртном казном и та се норма строго поштовала до краја Османлијског царства). Бесправне поданике султана чинила је хришћанска раја, која је и називала Османлије »Турцима».

Руски добровољац у Црногорско-турском рату 1876-1878. године описује опсаду утврђења и добацивање Црногораца и Турака: »Предајте се, Турци!» — »Турци се не предају!» — они су се довикивали на истом језику, зато што су највећи део »Турака» европског дела Царства чиниле уствари »потурице» који османлијског језика нису знали, или су га знали врло лоше, тако да су и у свакодневном животу користили свој матерњи језик, тј. у овом случају – србски. Данашњи »Бошњаци» или босански муслимани – управо су ти потурчењаци, који су се и сами до почетка ХХ века називали »Турцима». Зато су одмах по ослобођењу србских, бугарскихи грчких земаља с почетка ХХ века многа села и чак мањи градови за један дан збацивали маску »Османлија верних султану» и поново постајали православни Срби, Грци , Бугари који су неретко током стотина година били крипто-хришћани, принуђени да се представљају мухамеданцима. Аналогни процес се одвијао у Шпанији и Португалији са крипто-јудејским заједницама које су, спасавајући се од Инквизиције, биле принуђене да се служе мимикријом и стотинама година да се претварају »добрим католицима». Последња крипто-јудејска заједница откривена је тек 1986. у португалском граду Белмонт.

Београдски »јастребови» су ударили по вековном непријатељу – Турској. Године 1912. је грађански рат, којег је изродио преврат »младотурака» ослабио Османлијско царство, као и сукоб са Италијом за Триполитанију (Либија) створио је јединствено повољне услове. Руско министарство спољних послова трудило се да заустави Србију, али је уз подршку Црне Горе, бугарске и Грчке она осећала у себи снагу да победи Турску. У септембру 1912. Балканска лига је започела бојева дејства. Србска војска је ослободила Косово и Метохију, први пут од пораза кнеза Лазара 1389. у Косовском боју, наоружани су срби ступили на косовско тле. Ослобођен је и древни главни град, царски град – Призрен. Насељен »Турцима», Санџак, смештен између Црне Горе и Србије био је преузет и напокон се између србије и црне Горе нашла заједничка граница. Читава Стара Србија била је ослобођена од 500-годишње османлијске окупације. У новембру је Истамбул, осећајући ретњу чак и тамо, под ударцима Балканске лиге, затражио помоћ великих сила. Аустроугарска је објавила мобилизацију. Бојева дејства су морала престати, а у Лондону је била сазвана међународна конференција. Луке на Јадрану србија није добила – Аустрија, Италија и Немачка умеле су поново Русији и Француској наметнути своју вољу, иако је расположење француског председника Поенкареа било крајње борбено.

Територија Србије увеличала се за вишеод 40%. Притоме, становништво је било разнолико – не само срби, већ и »Турци», Арнаути (Албанци). И, што је најважније, те су територије биле далеко заосталије у односу на предратну србију. Предстојаоје тешки рад у везиинтеграције тих територија и влада николе Пашића активно се у то упустила, али је на рубним подручјима владао хаос – распадајући се, Турска је стварала банде башибозука и Арнаута који су терорисали хришћане, преостале на њиховој територији, а често су нападали и на поново присаједињене српске земље.

У таквим условима саратник пуковника Димитријевића, »Аписа», који је дотле успоставио војну шпијунажу, мајор Танкосић, отворио је мрежу логора за припрему младих добровољаца, од 15-16 година – комита – партизанских диверзаната. Њих су пребацивали преко границе да би се борили са башибозуцима и Арнаутима, враћајући им истом мером. Србски монах Калист, ученик епископа Николаја (Николајевића) у својим је успоменама описивао један од таквих логора и свој ратни пут – он је ратовао непрекидно од 1912. до 1919. године. Тек касније ће мајор Танкосић одиграти важну улогу у припреми Принциповог пуцња. До тада су србски »јастребови» на челу са пуковником Аписом постали познати као удружење »Црна рука». У руским историографијама они су обично називани »тајном организацијом», што није сасвим тачно. О њиховом постојању свима је било познато; они су чак објављивали магазин »Пијемонт’, чији томови још чекају руске истраживаче у београдским архивима.

1913. године Србија се није могла договорити са Бугарском о подели Македоније, територије иначе врло интересантне, која је у том тренутку била насељена са отприлике 50% »турског» становништва и арнаута. Осталих 50% Словена углавном је било сеоско становништво чији је дијалекат био донеклена размеђи србског и бугарског језиика. Тако је у том тренутку словенско становништво Македоније могло постати како србско, тако и бугарско. Оних који су се опредељивали као етнички Македонци у том је тренутку било врло мало. Чак и данас, после 100 година, рано је говорити о стварању македонске нације, иако је то данас народ оформљеног језика, идентитета и цркве, ако и нериизнате (Македноска Православна Црква неканонски се оцепила од Српске Православне 1967. год.) Али до данас Македноци гравитирају између две тачке – Београда и Софије.

Настао је још један Балкански рат, у коме су сада против Бугарске иступили заједно са Србијом и Црном Гором Румунија, Грчка и чак Порта. За месец дана Бугарска је била разбијена и надмени цар Фердинанд, који се, према сведочењу Василија Штрандмана није устручавао да своје бугарске поданике назива стоком (цар је био немачке крви), морао је капитулирати.

Тако су према резултатима два рата србски »јастребови» добили искусну, прекаљену војску високог победничког морала, а сами су још више поткрепили веру у сопствену снагу, одлучност и жестину. Србска војска је задобила и чисто прагматичне поуке – почетком 1914. Оружарница у Крагујевцу је установила производњу ручних граната којима су сада били наоружани сви србски војници. Пред Први светски рат ниједна европска армија није имала ручних граната у свом наоружању, а тек се спремала да их уведе Руска царска армија (РИА). Ручна граната се углавном сматрала опасним оружјем и поверавали су је само професионалцима, тј. минерима који су их сами за себе и израђивали.

У таквим условима је пуковник Апис поново обратио пажњу на Аустроугарску. Сада се и она њему учинил лкшим плном. Шта знамо о Аустроугарској — Углавном нам је позната према »Доживљајима доброг војника Швејка», чешког писца Јарослава Хашека. Сада Аустроугарску опскрбљују искључиво негативним епитетима – и »немоћна, оронула» и »тамница народа». Лако је ружити сада више непостојећу земљу, за коју се више ниједан правозаступник не би заложио.

У 16. и 17. веку управо је Хабсбуршко царство стало на пут Османлијском царству, тада у пуној сили и процвату. Управо у време владавине Хабсбурга спасавали су се Срби од османлијског терора. Године 1690. патријарх Арсеније Чарнојевић повео је сеобу србског народа са Косова и Метохије на север, у хришћанске земље. Срби су населили Срем, Банат и Бачку. Србски град Сентандреја поникао је 20 км северно од садашње Будимпеште.

Србима су Хабсбурговци попуњавали Војну границу – границу Аустрије и Османлијског царства. Срби-граничари имали су службу аналогну служби наших Козака – на територији данашње Хрватске, где су чували мир Европе од експанзије Калифата. Године 1848. у вишенационалној Аустроугарскј је започео грађански рат – амбициозно мађарско пчемство тражило је иста права као немачко-аустријска елита. Устанак је угушен – а са једне стране је иницијативу показао и хрватски бан Јелачић, који је натерао на покорност Мађарској Хрвате и српске граничаре. Са истока је ушла руска војска – император Николај Први испунио је обавезе које је преузела на себе Русија у оквирима Светог Савеза, створеног после победе над Наполеоном. Зато је Николај добио надимак »жандар Европе». У току побуне у Аустрији је створена и савремена аутономна област Војводина. Највећи град Срема, резиденција Карловачке патријаршије (до 1920. Срби су имали две цркве – једну на територији Аустроугарске, другу на територији тадађње Србије. По окончању Првог светског рата и стварању Краљевине СХС цркве су уједињене у једну Српску Православну Цркву) Сремски Карловци – одбио је напад Мађара када су србски побуњеници однели победу у бици на рубу града. Потом је патријарх србски Рајачић сазвао народни збор на којем објављено формирање Србског Војводства у саставу Аустрије.

Али, Мађари су били ти којима је удовољено. Без обзира на то што је устанак угушен, Дунавска се монархија трансформисала у дуалистичку монархију под влашћу једног имератора. Сада су све земље Аустроугарске биле подељене на Цислајтанију и Транслајтанију, потчињене или Бечу или Будимпешти.

(Наставиће се)

Аутор: Иља Горјачев

Превела Бранислава Совиљ



  • Извор
  • ilya-goryachev.info// vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне

Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


НИС добитник признања „Доброчинитељ“ за 15 година доприноса заједници

Реакција Вашингтона на напад у „Крокус сити холу“ показује његову пристрасност јер настоји да прикрије Кијев, тврди Марија Захарова


Према мишљењу младих НИС лидер у пословању на тржишту Србије


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА