Дани(ј)ел Симић: Сумрак Русије и остатка слободног човјечанства

Сањах то 1999. или можда годину касније. На екрану бомбе падају, а Руси запомажу да им помогнемо. Искасапише их Американци конвенционалним наоружањем.

Батюшка, братан, помоги!

Јаукали су.

Као, сањам ја, кад су видјели како то иде код нас лако, само су продужили у правцу своје стварне мете. На снимцима су се у мраку јасно видјели бљесци детонација и небо иштепано покојим низом свијетлећих зрна, чувене руске противваздушне одбране.

Смијао сам се сам себи ујутру, без обзира што је сан био врло мучан и стваран. Права утвара. То је подсвјесни одјек онога што си се нагледао по Србији. И уживо, и на телевизији. Психологизирао сам сам себи.

РУСИ ИМАЈУ АТОМСКУ БОМБУ!

Рикнем ја на крају, скоро па разговјетно одговарајући сопственој глави на јастуку. Нијесу они пишљиви Срби које је Јељцин продао за кредитну линију, па се у том тренутку најмоћнија војна алијанса на свијету испишала, исрала и издркала на једном малом народу, који је у 20. вијеку већ бар два пута покушан истријебити.

Нема шансе да Русима раде ово што и нама, ипак је ту негдје граница оне вруће телефонске линије између два типа, који имају шифру за нуклеарно коферче... Мислио сам се ја прије петнаест година.

Данас

Будим се у свитање. Испод јутарњег програма на трчећем каирону пише: Украјинске снаге заузеле Славјанск.

О, како сам се напиздио. Просто сам био љут на наше умне главе и уреднике којима то није битно, као што сам био згађен сличнима 1995. године, када је војска под заповједништвом Фрање Туђмана заузела Купрес. Послије су заузели и Грахово, па Книн, а неки пунољетни су још сједили по бањолучким кафанама, мирно пуштајући димове док су Сплићани и Загрепчани правили масовну гробницу у Мркоњић Граду.

Прије петнаест година би то била добра зајебанција, типа „Бугари ушли у Софију“. Овако је ово крајњи тријумф агресивне и на људску патњу неосјетљиве политике Сједињених Ентитета Сјеверне Америке и НАТО. Успјели су, ничим другим до упумпавањем пара у тзв. НВО-сектор и друге политичке организације, да натјерају Русе да убијају Русе. Они се сад међусобно кољу сопственим наоружањем, крувом и рувом; од којих ови што нападају имају обећање америчке и еуропејске љубави.

Боље од тога тешко да је и Реган могао пожелити за „Империју зла“.

Дакле, успјели су да убиједе Руску Федерацију да им више нијесу непријатељи, а онда су почели да их убијају уз помоћ њихове рођене браће. Сљедећа на овој стази самокоља је Русија сама.

Из срца волим, против чег' се борим

Осамдесетих и ранијих, Холивудске звијезде су Совјете називали без изнимке Руси. Намјерно, како би нервирали и против Руса окретали друге народе Совјетског савеза. Након пада СССР, одједном су у америчким филмовима нападно почели да се појављују Украјинци и Украјина. Најчешће позитивци у тим филмовима љутито кажу: Нијесам ја Рус, ја сам Украјинац. То је разлика!

Недавно, на једном скупу у Бањој Луци, који је разматрао како да се Република Србска брани од наранџастих револуција, чије тековине сваког часа односе животе људи у Лугањску и Доњецку, међу великим бројем оних који су истомишљеници, рекао сам:

Не треба бити пуно паметан, па рећи да држава треба бити економски јака. Самим тим онда и војно јака. Но, ја мислим да то није довољно. Потребно је да држава буде духовно јака, а онда се недостаци у новцу и војној техници могу надокнадити.

(крај личне парафразе)

Мало је незгодно сад причати о томе, будући да је човјек заробљен, али у публици сам прозвао Сергеја Белоуса из Доњецка. Називајући га Бјелобрк, указао да је своје излагање назвао Наранџаста револуција у Украјини: Know how. Додатно, кад су се помињале СМС и ММС поруке, исписивао их је у сред руског језика као SMS и MMS.

Он се правдао тиме да су то појмови из страног, енглеског језика, али није имао одговор на то зашто Лондонски или Њујоршки тајмс никад не напишу Government forces take control over Славянск, или Russian cosmic agency launched Союз-ППК. Просто нијесу толики културни полтрони, као што су то Украјинци, Руси и Срби. Културно су самопоуздани и мисле да остали мање вриједе у том погледу.

Врло једноставно.

Касније, Сергеј ми је дао своју подсјетницу и његова е-пошта је уписана као: whiteserg@...

Основе демократије

Они које подржава Запад су много лакши на обарачу и далеко расположенији да убијају сопствене грађане који протестују против власти. Јанукович, покој му кукавичко-политичкој души, добио је писмо од тадашњег начелника генералштаба Војске Украјине, у којем му је поручио да је ситуација измакла контроли и да тражи наређење да војска поврати мир и уставни поредак у земљи.

Бојећи се да ће га западни медији (на које се ефбиховски угледају) прогласити ђаволом у људском лику ако поступи као што би они одавно, Јанукович је послао специјалне полицијске јединице Беркут, које су наишле на ватрено оружје и снајперисте који су убијали и њих, и сопствене демонстранте. Све за око западне камере! Извршен је пуч, легално изабрани предсједник је побјегао у Русију, а у земљу су нагрнули савјетници и инструктори из НАТО земаља.

Исте те убице су онда наврат-нанос организовале изборе, које је, простом логиком, народ Кримске, Доњецке и Лугањске области одбацио. Били су слободни толико, да представници пучиста пред камерама бију високе државне службенике. Онда то емитују. Изгласали су референдумом да неће да им будућност одређују убице са Мајдана у Кијеву; већ да ће остати у савезу са припадницима истог народа са друге стране границе.

С оне стране Дрине

Са друге стране границе је, ако то у Кремљу нијесу примјетили, Русија.

Путин је истина, након анексије Крима, Стрелкову и другарима из Новорусије поручио да сачекају са својим референдумом, али до данас није учинио ништа да их заштити. Гранате падају по територији Русије, Обама држи говор у којем Москву предумишљајно недипломатски унижава као небитну свјетску силу, а Петро Порошенко није ни близу тако неодлучан као Јанукович. Одмах је почео тући тенковима, оклопним хеликоптерима и авионима по цивилном становништву које се не слаже са његовом политиком и које за њега није гласало.

Да је упитању банда убица, види се по томе да је у Маријупољ и Славјанск умарширала багра са капуљачама, а не народна војска. Види се и по томе што, као и у СФРЈ, САД и ЕУ подржавају без резерве којекакве Шабане, Јуке, Цаце, Готовине, Адемије... Отворене нацисте и агресивце.

Види се и по томе што се све мање прича о Малезијском авиону, одбацује се могућност преговора, хуманитарна криза оглашава као непостојећа, тензија се пребацује на Газу, а Порошенко гомила снаге око преостала два бастиона демократије у оквиру слободног човјечанства. Ми се доводимо у раван да видимо хоће ли они који су се усудили НАТО-у и војном пучу рећи не, доживјети судбину Книна или Бање Луке?

Наравоученије за бденије

Да сам политичар који има власт у мојој земљи, вјероватно бих почео озбиљно размишљати о томе да се неискрено изјашњавамо за „европске интеграције“. Путин шаље поруку да није способан заштитити сопствени народ на рођеним границама некадашње суперсиле. Охрабрење из Цинхвалија 2008. је извјетрило, па је велико питање чему се ми можемо надати.

Али, како ја нијесам политичар, већ писац који је увијек осјетљивији на људску патњу него на НВО-фондове Запада, овим што сам написао покушавам послати патетичну поруку слободном човјечанству и нашој браћи у Славјаносерпску, Лугањску и Доњецку; да је у Републици Србској 2014. године било нас који су макар јавно дигли глас против њиховог убиства и мучења.

Нажалост, не могу више од тога.

То што данас на Западу и у Београду нема оних хуманитараца који ће устати да бране опкољене градове од „агресора са брда“, да наричу и захтјевају обуставу ватре и преговоре, да се саблажњавају тиме „како се ово може дешавати у Европи 21. вијека“, да позивају да се бомбардује Кијев и да суверенитет држава не важи кад убијају сопствене грађане, како су причали на Косову; говори само да смо наивни. Сви ми који те приче узимамо за озбиљно и оне који их причају сматрамо људима.

Све је то једна парада лицемјера и духовних плаћеника, које ништа неће помоћи избјеглицама на западу Русије и онима који ће у Новорусији погинути прије него што ви прочитате ово до краја. Искрено ми је жао тог народа са обе стране линије разграничења, који се убија за нечије дебеле новчанике, дугачке јахте и приватне ваздухоплове. Треба само да помислимо о својим политичарима, културним радницима и НВО-посленицима; те куд ће нас у Србској њихова јасна наранџастост довести у будућности?

Дође ми да бдијем непрестано, у страху шта ћу ново уснити.

Дан(и)јел Симић,