BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

По чему шпијуни личе на научнике

По чему шпијуни личе на научнике
06.08.2014. год.
Андреј Безруков


Доналд Хитфилд је поседовао консалтинг компанију у САД, стекао је образовање на Харварду и са супругом је подизао двоје деце. Био је сасвим успешан грађанин Америке. Тешко да је некоме од његових познаника и колега могло пасти на памет да се Доналд Хитфилд заправо зове Андреј Безруков, и да је он глава руске обавештајне групе. Безруков је радио у иностранству скривајући се под лажним идентитетом још од краја прошлога века и за то време није изговорио ни једну реч на руском. Пре две године га је одао издајник, после чега се вратио у Русију.

" Не можеш користити матерњи језик чак ни код куће..."

За почетак, како се тачно зове оно чиме сте се бавили у САД? Шпијунажа?

- То је баш оно чиме се америчке специјалне службе баве у Русији. Знате, има ту разлике у појмовима. На енглески се "шпијунажа" преводи као spying, али у руском језику spy може да значи две ствари: "шпијун" и "обавештајац". Може се тумачити на различите начине. Нису без разлога у Совјетском Савезу за своје користили добру реч "обавештајац", а за непријатеље - "шпијун".

Кажу да за читаво време док сте радили нисте прозборили ни речи руског.  Да ли је то истина?

- Јесте, истина је. То је специфичност илегалног посла. Не можеш да користиш матерњи језик чак ни код куће, и све време си под јаком самоконтролом. Мада, после неколико година рада, то постане потпуно природно. Чак и сањате на другим језицима. Ја и супруга и сад разговарамо у главном на енглеском и француском.

А ваша супруга је радила са вама? Да ли је и она имала скривени идентитет?

- Да, моја супруга Јелена је такође професионални обавештајац, и ми смо радили заједно у иностранству од првог до последњег дана.

Дуго сте живели у земљи радећи фактички против ње, је ли тако?

- Знате, шпијунажа нема везе са тиме против кога радиш. У шпијунажи је важно то за кога радиш. "Против кога радиш" не сме да буде оријентир, задаци могу да се промене. Као обавештајац радиш да би донео корист својој земљи. Против некога се може починити неки злочин, а шпијунажа као делатност има патриотски карактер.

И како сте онда прихватали људе из окружења, ако не као непријатеље?

- Као основни објекат изучавања. То је земља коју мораш да познајеш, то су људи које хоћеш да разумеш, зато да би могао да помогнеш вођама твоје државе да донесу исправне одлуке.

Дакле, обавештајац је нешто попут научника са лажним идентитетом?

- Да, врло често се захтева познавање и разумевање ствари. Рекао бих чак овако: Да би победио,мораш разумети, да би разумео, мораш заволети. То јест, мораш заволети земљу у којој радиш. Присуство човека који може упркос дезинформацији на лицу места да схвати шта се догађа - то је позитивни стабилизујући фактор. Да би се припремио и заштитио, некад је довољно зрнце критичке информације. Овако бих рекао: шпијунажа је у бити одбрамбена мера.

Јесте ли успели да заволите САД?

- Не могу да кажем да сам заволео ту земљу. На културном плану, живео сам и у занимљивијим земљама од Сједињених Држава. Али, наравно, ја поштујем Американце. Многе особине америчког народа се мени много допадају, као на пример оптимизам, домишљатост, спремност на неопходне промене, способност да поштено и брзо признају и исправљају своје грешке.

Где вам се више свиђа да живите после размене: у Русији или у САД?

- Искрено говорећи, тренутно ми је занимљивије да живим у Русији. Као прво, то је моја култура. Али главно је то што сам у Русији сведок историјског тренутка –одвија се процес формирања нове земље.  Тај процес је сложен, болан, али је изузетно интересантан, поготову за мене, чији посао се сводио на то да схватим шта се реално догађа и које силе стоје иза тога.

"Ја сам специјалиста за обликовање будућности"

Може ли мало прецизније? Радили сте у САД од 1999 године, а до тада?

- О томе не могу да говорим.

Какав сте посао имали у Америци?

- Ја сам специјалиста за стратешко предвиђање, за обликовање будућности. Моји научни чланци и патенти се пре свега односе на ту област. Радио сам са водећим корпорацијама и државним органима у низу земаља, укључујући и САД. Али као консултант, морао сам да радим и у другим областима: да организујем промене у корпорацијама, да организујем борбу за велике уговоре и тако даље.

Новац, бизнис који се мора водити - па то је читав један живот у иностранству...

- Да, наравно. Свеукупно, ако погледамо са професионалне тачке гледишта, када се човек у мојој ситуацији нађе у иностранству, он мора да изгради читав нови живот и на материјалном плану, и на плану породице. Човек фактички отпочиње нови живот из почетка. Може се рећи да се осећаш као други човек. Ја и супруга смо кренули на службени пут са једним кофером. Морали смо изнова да стичемо образовање, да тражимо посао, да развијамо приватни бизнис, и то неколико. Без ичије помоћи и уз минимална средства - сећате се каква је била ситуација у нашој земљи у то време. И уз све то треба да се бавимо нашим главним послом - испуњавањем дефинисаних задатака.

Како сте доспели на Универзитет Харвард?

- На Харварду сам добио диплому магистра државне управе. При упису сам прошао комплетну процедуру квалификације, као и остали кандидати, укључујући тестове, мотивациона писма и рекомендације. До тада сам већ имао диплому Магистра пословне администрације и диплому специјалисте за светску економију, и искуство у покретању и руковођењу бизниса. То јест, према нивоу припреме се нисам разликовао од осталих кандидата.

"Шпијунажа - то је најромантичнија професија"

Да ли је обавештајцу неопходан глумачки таленат?

- Мислим да јесте.

Ви никада нисте желели да постанете глумац?

- Не. Глумац постаје неко други на одређено време, а онда се враћа у свој живот, а овде човек постаје неко други постепено, али дубински и свеобухватно. Заправо човек промени нацију, језик, али не и идеје.

Да ли се догађало да психички умор, ако га је било, досегне критичан ниво, тако да сте били спремни да одустанете и све оставите?

- Не, није се дешавало, пошто ја много волим свој посао. Осећам се као врло срећан човек. Ја сам у души био, и остао романтик. Шпијунажа је најромантичнија професија. Моје колеге и саборци, они које знам лично и које не знам лично , су изванредни, надарени, несвакидашњи људи, често и компликовани. То су невероватно чисти људи. О њиховим судбинама, често компликованим на личном плану, могу се књиге писати. И, што је тужно и трагично, за најбоље међу њима често сазнамо  тек после њихове смрти, ако уопште ишта икад и сазнамо... Знате, посао на илегалном положају прочишћава људе и повезује их са нечим вишим - за сујету просто нема времена.

Који су квалитети важни за обавештајца? Који је главни квалитет?

- Мислим да је то патриотизам. У томе, и само у томе је сав смисао посла. Новац није поента шпијунаже. Само човек који се предао идејама може обављати свој посао, знајући притом да остатак живота може провести у затвору. Никаквим материјалним погодностима се то не може надоместити.

Да ли посао обавештајца подсећа на фолмове о Џејмс Бонду? Шта је то: рутина или пак реалан ризик?

- Шпијунски посао се, да тако кажем, не гради да би пропао. То јест, свесни смо ризика, и одлуке се доносе тако да се тај ризик минимализује. Шпијунажа није авантуристичка пустоловина. Ако се понашате као Бонд, трајете пола дана, дан максимум. Чак и ако претпоставимо да постоји магични сеф, у којем се крију све тајне, сутрадан ће половина њих бити застарела и никоме неће требати. Врхунска шпијунажа подразумева закључивање и разумевање онога о чему ће ваш противник размишљати сутра, а не о чему је размишљао јуче.

"Моје породично стабло сеже чак у доба Јермака"

Шта за вас значи реч "патриотизам"?

- Ја мислим да је патриотизам значи да себе и своје место у свету схватиш као део Русије. То су моји пријатељи, то су моји родитељи, то је моје породично стабло, које сеже чак у доба Јермака, када су моји прапрародитељи дошли у Сибир. Заборавити то, за мене значи остати без ичега. Мени је као историчару по првом, руском образовању посебно блиска идеја велике и трагичне историје моје земље, њених успона и падова кроз које је прошла, њеног бесконачног, мучног трагања за собом између Истока и Запада.

Испада да такву националну искру има свако. А није ли она можда само зачин у хладној политичкој борби?

- Не. Хајде онда да поразговарамо о националној идеји, без додиривања политичке борбе. Национална идеја је свест о томе какво место у свету заузима твоја земља, шта ми као нација хоћемо, шта можемо допустити а шта не можемо. Ако имамо заједницу и свест ко смо ми то, куда идемо, какви су принципи уграђени у основу, онда имамо оно што обједињује људе, оно што се зове национална идеја. Идеје које су нас раније обједињивале, више нас не обједињују. Оне су отишле у прошлост. Сада је Русија у процесу формирања нових идеја. Политичка борба око тога како изгледа будућност Русије је доказ текућег процеса кристализације националне идеје, елемент стварања.

Како бисте окарактерисали данашње време у историји Русије?

- Мени се чини да је ово врло интересантна етапа, где учествујемо у стварању нове земље. То је болан период кроз који су многе земље прошле. Најважније је да сами себи то не упропастимо. Избећи дестабилизацију земље, наћи заједнички језик и одлучити какву земљу треба развијати. Ми немамо јединствено мишљење, али као нација смо дужни да дамо такав одговор да се не преврнемо чамцуу којем сви седимо.

"Намерно смо децу уписали у француску школу"

Ваша деца сада имају 18 и 22 године. Они су рођени у иностранству, је ли тако?

- Да, наша деца су се родила и одрасла у иностранству. Расла су тамо као сва нормална деца, природно, не знајући ни речи руског.

Они су живели тамо цео живот. Можда су више Американци него Руси?

- То да код њих до доласка у Русију није било ничега руског је чињеница, али не бих рекао ни да су типични американци. Знајући како се у америчком културном казану сви кувају по истом рецепту, намерно смо дали децу у француску школу. Да би сачувала европски, отворени, широки поглед на живот уместо упрошћених шаблона и празне политичке коректности.И, наравно, трудили смо се да им пружимо што више могућности да виде и упореде разне земље, и да сами изводе закључке. Очигледно је да се, живећи у другој земљи, не смеју приближити руским вредностима. Али можемо им усадити, ако не љубав, пошто не познају земљу, а у крајњој линији поштовање.

Како су деца поднела то што вам се десило, конкретно - хапшење?

Нас су ухапсили за време прославе рођендана нашег старијег сина. Неколико минута су деца мислила да је то просто скеч - гомила људи у тамним оделима у црним аутомобилима... Наравно, за њих је то био шок. Али да изађу из шока помаже им то што смо ми као родитељи стално одржавали са њима добар душевни контакт, отворени дијалог у породици, узајамно разумевање и поверење. После нашег хапшења долетели су у Русију на нашу молбу, не знајући ко ће их дочекати и шта их чека... Када смо се после размене коначно нашли с њима у Русији и када су сазнали истину о нашој професији, првих месец дана смо сваку ноћ проводили у разговорима о животу и о историји. Мислим да су на крају схватили зашто смо направили одређени избор у животу. Без обзира на све тешкоће прилагођавања у зрелом добу, у Русији имају оно што раније нису имали - деде и бабе, породицу са својом дугом историјом, која их воли.

А да ли сте им предлагали неку идеологију?

- Не, просто смо се трудили да одгајимо поштене честите људе, отворене за нове идеје, отворене свету. Да све у свему буду хуманисти.

Како се сада развија њихова судбина? Јесу ли успели да се интегришу у руско друштво?

- Они су у процесу интеграције, који је сада веома сложен. Руски језик, наравно, није најлакши за учење. За две године су успели да пропутују земљом и најјачи утисак је на њих оставила природа, нарочито Сибир. Синови имају своје планове, који немају везе са политиком нити шпијунажом. Старијег више занима пословање, нарочито финансије.

"Њему ће и онако остатак живота бити сав никакав..."

- Ваша група је откривена пошто вас је одао један од официра службе спољашње шпијунаже. Шта бисте му рекли када бисте га срели?

Па, мислим да ће се он, тај лик, Потејев, у сваком случају побринути да мене не сретне...

А ако га наједном сретнете? Само замислите како би било.

- Знате, ништа му ја не бих рекао. Нема потребе. Ја мислим да ће њему остатак живота  и онако бити сав никакав. Издаја је као чир на желуцу: ако га имаш, појешће те. Не може се одржати ма какав емоционални баланс у животу, када знаш да си некога издао или убио. А његов отац је био Херој Совјетског Савеза. Он није издао само себе, он је убио сећање на своје родитеље. Колико год да су му платили, ту се слажем са Владимиром Владимировичем Путином, који је рекао, да је њему тешко завидети на животу. Он ће се или пропити, или ће га туга појести: свако јутро кад се пробуди да се сети шта је урадио. Знате, у Централној обавештајној агенцији и  у Федералном истражном бироу радују се Потејевој издаји, али према самим издајицама, као и свуда, влада негативно расположење. После две године у САД он је то сигурно већ осетио. Већ им је досадио. Више им не треба. Као исцеђени лимун.

Какве је он имао мотиве?

- Ја мислим да је то човек, коме су отаџбина и шпијунажа били у другом плану, односно ситница. Додајте на то  незадовољене амбиције и љубав према новцу, и он је већ спреман да се одрекне својих принципа за одређену цену.

Јесте ли наилазили на поткупљене или врбоване обавештајце?

- Не, нисам никада. Нисам чуо ни за једног правог професионалца, још горе за илегалца, који би се дао врбовати. Мој утисак о издајнику Потејеву је био управо да је слаб као професионалац. У шпијунажу је запа случајно, и ето вам резултата.

Када су вас открили, да ли су покушали да вас поткупе или врбују?

- Не. И од издајника Потејева, и на основу сопствених запажања знали су да од тога нема никакве користи. Према мени и жени су се агенти ФИБ после хапшења опходили као професионалци према професионалцима - са изразитим поштовањем.

Можемо ли чути нешто детаљније о томе шта се дешавало пошто сте откривени? Шта сте осећали у том тренутку?

- Непосредно после хапшења сећам се да сам био у стању потпуне унутрашње мобилизације, чак чисто физички. Као да је сав пређашњи живот, сви планови у тренутку прешли у последњи план, у некакву маглу. Главна је била жеља да се сазна узрок неуспеха и наћи начина да контактирам жену и децу. Био сам свестан да је претходни живот завршен и да почиње друга етапа - етапа борбе по новим правилима, која може да потраје много година. То стање потпуне спремности на све у сваком минуту, трајало је десетак дана, док нијепостало јасно да се на највишем нивоу воде преговори о нашем ослобађању.

"За америчке политичаре Русија заузима маргиналну позицију"

Како ви, као експерт, историчар и човек који познаје земљу, видите Америку?

- САД проживљавају прилично сложени период, када супердржава постаје нормална моћна земља. Можда лидер у неким областима, али не безусловни. У САД се то прихвата прилично болно. Постоје људи који постављају питање, какво ће место САД заузимати у свету. Занимљиво је да су многи од њих војна интелигенција, врло образован слој, који може реално да оцени положај земље. Та војна лица предлажу да САД заузму став оријентисан пре на сарадњу у решавању глобалних проблема не само у земљи, већ и у свету, попут смањења економског раста, уместо да одржава своје позиције у разним деловима света силом. Али они и даље представљају мањину. Тај дијалог о будућности Америке тек почиње, али ми морамо да га пратимо, јер он утиче и на Русију, на то како нас они виде - као противника, или, што је реалније, као једног од моћних играча у многополарном свету.

А како Американци доживљавају Русију?

- Све у свему, у америчким масмедијима и код америчких политичара, Русија заузима маргинални положај. Од кад је СССР престао да постоји, њих реално брине само тема нашег војног потенцијала, који још увек представља опасност. Не мислим да америчке политичаре занима још неки аспект. Све се своди на шаблоне: Русија је несавршена, игра по погрешним правилима, није демократска. Русија им изгледа слабо и због тога незанимљиво, не завређује реалан партнерски дијалог. То је као у односима између људи: да би вас поштовали други, морате пре свега поштовати себе.

Ви сте рођени у једној земљи, радили сте у оној која је првој била супарник, а вратили сте се у трећу...

То што сам отишао из земље која се звала Совјетски Савез, а вратио се у ову што се зове Русија, није имало никаквог утицаја на мене. За мене је то једна земља. Моја земља.

Андреј Безруков

Родио се у граду Канску у Краснојарској области. Студирао је на Томском државном универзитету. Заједно са женом, Јеленом Вавиловом је преко двадесет година био у илегали, бавећи се шпијунажом. Године 2000. је магистрирао на Харвардском институту државне управе Џон Кенеди. Током лета 2010. године је ухапшен у САДи заједно са другим фигурама шпијунског скандала, укључујућу Ану Чапман, послат је у домовину у замену за четворо руских држављана, окривљених за шпијунажу у корист САД и Велике Британије. Сада ради у компанији "Роснефт".

Превод и обрада: ВОСТОК
 

 



  • Извор
  • expert.ru/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне

Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


НИС добитник признања „Доброчинитељ“ за 15 година доприноса заједници

Реакција Вашингтона на напад у „Крокус сити холу“ показује његову пристрасност јер настоји да прикрије Кијев, тврди Марија Захарова


Према мишљењу младих НИС лидер у пословању на тржишту Србије


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА