Еволуцију подстакла метеорска киша? Могуће

Велики комади крупних астероида не само да су уништавали живе врсте на нашој планети, већ су и помагали у настанку нових врста. Вероватно, захваљујући том "бомбардовању" настали су преци већине савремених врста.

Потврђена је једна од хипотеза, која објашњава нагли раст разноврсности на земљи биља и животиња у релативно кратком периоду од пре 470 милиона година. Тај период, када су настајале савремене класе живих бића, палеонтолози називају "ордовичком радиацијом". Данас је откривена карика, која фали да би се објаснили узроци далеких догађаја, а на коју је скренуо пажњу метеорит.

Небески гост, који има у пречнику неколико сантиметара, нађен је близу Стокхолма, у налазишту ружичастог мрамора. Током 20 година тамо су у различитим слојевима мрамора нашли више од 100 метеорита истог типа. Узраст самих слојева се поклапа с "ордовичком радиацијом". Међутим, тај налаз је натерао на размишљања, јер је спадао у други тип, који наука не познаје.

У складу са хипотезом, која је настала у вези са тим налазом, пре 470 милиона година се на Земљу срушио прави болидски пљусак, који је трајао 10 милиона година. Како се претпоставља, размери комада су могли да буду у пречнику 1 километар. То није много да би проузроковало глобалне последнице за флору и фауну, за коју су способни ударци, које наносе камени болиди од 10 километара. Истовремено непрекидно "бомбардовање" променило је релеф површине Земље и створило нове еколошке нише, које су отвориле пут разноврсности врста: у новој ситуацији живи организми су били приморани да се прилагођавају условима који се мењају. Ко није успео – изумро је.

Логично је да се претпостави да је болидска киша постала последица сукоба на огромној брзини два крупна небеска тела, која се могу упоредити са масом Месеца. Изгледа да је до тога дошло између орбита Марса и Јупитера, где се креће огромна маса крупних објеката. Према теорији, ако је једно тело од два, која су се сударила, крупније, оно ће се скоро читаво поделити на ситније комаде. Мање тело се на рачун енергије ударца испарава, оставивши мало одломака. Током милиона година су прашина, камење и крупнији фрагменти стигли до орбите Земље и почели да падају на нашу планету.

Науци је познато да у природи нема астероида потпуно истог састава. Сличност раније нађених у налазишту метеорита сведочи да су то остаци једног те истог небеског тела. Међутим, како да се докаже да се десила међупланетарна катаклизма – међутим, на њој се базира хипотеза еволуционе експлозије - ако нема фрагмената другог тела од тог пара?

Изгледа, данашњи налаз и јесте за сада једини његов остатак, који се нашао у рукама научника. Поклапају се узраст и време слободног лета у космосу, међутим, хемијски састав је другачији. Дакле, до судара је дошло. Зато има мало сумњи да су експлозију врста изазвали астероиди? Коментар шефа катедре биолошке еволуције биолошког факултета МДУ професора Александра Маркова.

- Свакако, то се не изузима, али су потребни убедљиви аргуметнти. Чини ми се да их нема довољно да би се тврдило да је управо пад астероида био главни узрок "ордовичке радиације". Вероватно су одиграли улогу и неки унутрашњи, биолошки узроци.

Реч је о томе, каже Александар Марков, да постоје и друга објашњења еволуционе експлозије. Она су повезана с вулканском делатношћу, променама концентрације угљеника у атмосфери и другим чиниоцима. Толико озбиљни еволуциони скокови су увек последица читавог комплекса узрока, наставља научник.

- Није право да би се еволуциони догађаји сводили само на спољашње утицаје. Зашто је настао човек? Зато што је настоло ледено доба. Зашто су изумрли диносаури? Зато што је пао астероид. Зашто је дошло до експлозије разноврсности? Зато што су у току 10 милиона година падали астероиди. То је поједностављени прилаз.

Праисторијски гост је већ изазвао спорове у научном свету. Научници желе да провере – има ли трагова метеорита у слојевима исте епохе из других региона планете. Такви слојеви постоје у Кини, Русији, Шкотској и Јужној Америци. Истраживање морало би да расветли не само планетарну катастрофу, вероватно, највећу током последње милијарде година, већ и читаву историју Сунчевог система.

Борис павлишчев,