Украјинско православље после смрти митрополита Владимира

Смрт Кијевског митрополита Владимира представља повод да се нешто каже о ситуацији у Украјинској Православној Цркви Московске патријаршије. И о томе шта ће бити с овом Црквом. Да ли је очекује раскол на „проукрајинску“ и „проруску“? Да ли ће постати аутокефална или ће и даље бити део Руске Православне Цркве?

Украјина је као и Русија – земља која није много уцрквљена. Црква не игра у њој неку значајнију улогу. Да, већина становника Украјине, као и Русије, рећи ће да су православци. Али је ово православље, авај, формално. У цркву практично нико не иде, једино на Божић, Васкрс, Тројицу и друге велике црквене празнике. Крсте се деца и држи се опело покојницима. Освећују се нови станови, канцеларије и аутомобили али религиозна осећања нису дубока. Тако се десило. Васпитани смо у атеистичкој држави. Међутим, Православна Црква је у Украјини део културног и цивилизацијског идентитета, зато је међу политички активним становништвом важно којој православној патријаршији човек припада. Нарочито сад.

Три типа православља: сличности и разлике

После 1992. године, кад је председник Леонид Кравчук дозволио оснивање такозване Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије (УПЦ КП), коју није признала ниједна православна конфесија на свету, на челу с „патријархом“ Филаретом (у свету – Михаил Денисенко) у Украјини има три православне конфесије.

Највећа међу њима је канонска Украјинска Православна Црква Московске патријаршије. На њеном челу је био Кијевски митрополит Владимир који је преминуо прошле суботе. Друго место по броју парохија има УПЦ КП, која се придржава антируских ставова. Треће припада малобројној Украјинској аутокефалној православној цркви (УАПЦ), која се такође придржава антируских позиција.

Међу овим црквама нема догматских разлика. 90% свих светаца МП и КП су заједнички. Кијевски патријархат који подржава украјински национализам као световну идеолошку оријентацију својих парохијана, признаје за своје свеце чак и оне који су Руси пореклом: Александра Невског, Димитрија Донског и Сергија Радоњешког. Исте су и црквене одежде. По спољашњем изгледу „московски поп“ се не разликује од „украјинског“. Патријарх Филарет носи исту белу камилавку као патријарх Кирил. Иако је овакву камилавку „смислила“ Москва.

Како цркве деле парохијане

Док је УПЦ МП општеукрајинска, Кијевски патријархат и УАПЦ су више регионалне цркве. Парохије Московске патријаршије се налазе на целој територији Украјине, изузев у Галицији која је традиционално грко-католичка. У православном сегменту у Галицији јаке су позиције како Кијевске патријаршије, тако и УАПЦ. Највише парохијана УАПЦ има у Ивано-Франковској области, где живи мноштво православних Гуцула.

Занимљиво је да огромна већина православних парохија у Волињу, крају у којем се говори украјински и који је завичај Украјинске побуњеничке војске (УПВ) припада Московском, а не Кијевском патријархату. У другим западним областима, Закарпатју и у Буковини, практично сви православни верници су парохијани УПЦ МП.

УПЦ МП се залаже за јединство с Руском Православном Црквом, иако се после „наранџасте револуције“ у овој Цркви појавило малобројно аутокефално крило, које се залаже за раскид с Москвом и за независност. Дуго времена се неформалним вођом ове групе сматрао садашњи митрополит Александар Драбинко који је буквално за неколико година од обичног келејника митрополита Владимира напредовао до епископа. Митрополит Владимир се јавно никад није изјашњавао као аутокефалиста, као и Драбинко. Њихова аутокефалистичка делатност се сводила на подршку првог Мајдана 2004. године и на подршку председника Виктора Јушченка. Кад је 2010. године на власт дошао Виктор Јанукович, делатност аутокефалиста је била практично сведена на нулу. Многи посматрачи сматрају да ће Владимирова смрт представљати крај црквене каријере Драбинка, и аутокефалистичке групе УПЦ МП.

Сад кад је председник постао Петар Порошенко није сасвим јасно како ће поступити црквени јерарси. Ради се о томе што за Порошенка, као и за Јушченка, Црква има велики значај. Ван сваке сумње, Порошенко ће, као и Јушченко, покушати да утиче на живот УПЦ МП и избор њеног поглавара. Постоје четири могуће варијанте:

Први: Руковођење

Порошенко ће желети да на чело Кијевске митрополије доведе свог човека, или у сваком случају, архијереја који би се одрекао спровођења промосковске линије. Промосковска линија практично значи подршку Кремља и Владимира Путина, а у условима рата то би за Порошенка био лош сценарио. Драбинко због своје омражености једноставно не може бити изабран. Међутим, Порошенко може покушати да заштити Драбинка и његову аутокефалистичку групу од уништења, зато што су они практично његови савезници. Можда ће компромис представљати избор човека који се не придржава тако радикалних погледа, рецимо, намесника Кијево-Печерске лавре митрополита Павла или садашњег чувара трона Кијевске митрополије митрополита Черновицког и Буковинског Онуфрија. Под условом да не спроводе јавно проруску линију, да не осуђују АТО и европске интеграције.

Други: Раскол

Порошенко иницира одвајање УПЦ МПЦ од РПЦ, што је својевремено покушавао да уради и Јушченко уз помоћ Константинопољског патријархата. То ће представљати други раскол у украјинском православљу. Већи део парохија УПЦ МП и манастира ће у том случају остати веран РПЦ и патријарху Кирилу и Порошенку то мора бити јасно.

Трећи: Уједињење

Порошенко може иницирати „уједињење“ УПЦ Московског и Кијевског патријархата. У томе му може помоћи Драбинкова аутокефалистичка група, која је била иницијатор сличних преговора за време Јушченка. Међутим, ова варијанта није нарочито реалистична, зато што се, као прво, томе противи већи дао Московског патријархата који КП не сматра православном црквом. А као друго, против овог сценарија ће бити и патријарх Кирил, који схвата да ће у том случају морати да оде у пензију. На „уједињење“ никад неће пристати ни патријарх Кирил, а без његовог одобрења овакав корак није могућ.

Четврди: Повлачење у страну

Као и Јушченко, Порошенко може покушати да издејствује прелазак Кијевског патријархата под управу Константинопољског патријархата. Тада ће аутокефалисти из Московске патријаршије моћи да га напусте како би већи део парохијана УПЦ МП могао да пређе у Константинопољски патријархат. Да ли ће на то пристати парохијани? Овде постоје велике сумње.

Тако да засад црквене перспективе у Украјини нису нарочито оптимистичке.

Читајте више на Украјина из минута у минут