Демократија у ЕУ: Повратак под ”тепих”?

Како се приближава самит ЕУ, заказан за 27. јуни, на којем, како се очекује, поред других питања може да буде одређена и кандидатура на дужност будућег председника Европске комисије, усијање страсти у бриселским коридорима власти приближава се свом врхунцу.

Мини-самит у Шведској, одржан почетком јуна, који је окупио шефове влада земље домаћина сусрета, као и Немачке, Велике Британије и Холандије, и који је требало да пројасни питање будућег руководиоца главне извршне структуре ЕУ, није донео жељене резултате.

Немачки канцелар Ангела Меркел која је изјавила дан раније, истина не без колебања, да подржава кандидатуру Јункера, није могла да убеди своје саговорнике да ће управо тај избор одговарати како интересима јединствене Европе, тако и неопходности даљег јачања демократских основа ЕУ. Управо то проистиче из Лисабонског споразума који је ступио на снагу 2009. године и према којем партије заступљене у Европском парламенту унапред кандидују такозване ”водеће кандидате”.

Заузевши посебно оштар став, шеф британског кабинета Дејвид Камерион је припретио чак изласком његове земље из ЕУ у случају да ветеран дипоматије и активни поборник јачања интеграције Жан-Клод Јункер буде изабран на важну дужност. Ових данаистина, како је саопштио европски Итнернет-портал Еурактив, Камерон је изразио спремност на компроми. Ипак као услов он је поставио давање Великој Британији у будућем саставу Европске комисије дужности извесног супервизора који би био потпредседник и истовремено одговарао за читав блок питања као што је унутрашње тржиште, конкуренција, трговина и енергетика. А још један представник магловитог Албиона, како би хтео Камерон, треба да заузме у комисији стратешко место генералног секретара. У принципу, има се у виду увођење дужности суперкомесара, док остали треба да им буду подређени, добивши статус млађих комесара.

Јункер, који је већ отворено изразио уверење да ће бити изабран за дужност шефа Европске комисије, одбацио је идеје британског узнемирујућег фактора у европској породици. Између осталог, не усамљеног. У противнике евроинтегратора Јункера спадају, поред Британије, учесници наведеног шведског мини-самита, као и Мађарска и Италија. Шведски премијер Фредерик Рајнфелдт изјавио је, на пример, да је против аутоматизма у реализацији ставова споразума о водећим кандидатима.

Европски парламент са своје стране преко председника социјал-демократе Мартина Шулц већ је изјавио да у случају повратка пракси ”испод тепиха” неће утврдити ни једног од претендената ако се они буду кандидовали не из редова водећих кандидата. Кандидат социјалиста је он сам. Шта даље? Шеф одељења за земље и регионе Европског института Владислав Белов подсетио је на важност успостављања односа између ЕУ и Русије. Како Јункер, тако и Шулц, сматра он, могу да створе нормалну атмосферу у том погледу. Други кандидати заостају по свом искуству и пословним својствима. У целини претњу по демократију у ЕУ Белов не види.

- Са тачке гледишта ограничавања демократје по неким параметрима, не видим овде неке проблеме, каже научник. Камерон игра на карту притиска, и ту нема ништа ново. Ново је то што се први пут води, како кажу Немци, пијачно цењкање међу разни интересним групама. Али после Лисабонског споразума елементи демократије су заступљени у већој мери него раније. Мада је демократија мач са две оштрице, и понекад се дешава да мањина диктира вољу већини.

Како ће бити овог пута? Ма каква била прогноза за летње месеце, политичко лето у Европи, по свему судећи, биће вруће.

Олег Севергин,