Доњецка Република: естетика једног имиџа

Само естетски заокружен, циљни имиџ, делује привлачно циљној групи, стога је и пројекат ‘ДНР’ (Доњецка Народна Република) потребно за кратко време направити управо таквим — да би се та творевина испунила садржајем, тј. идеолошки уједначеним, војно способним људима, кадрим да се одупру бандеровцима и преузму контролу над Левом обалом Дњепра и Новорусијом, излазећи на границе Придњестровске Молдавске Републике (а сусрет Армије одбране Југо-Истока и оружаних снага ПМР (Придњестровске Молдавске Републике) на Дњепру – изгледа врло симболично)

Русија не треба да жури са анексијом Леве обале и Новорусије; Далекоисточна Република је 20-их година неколико година била граничном републиком, пре свог уласка у састав СССР. Непризната млада република је далеко слободнија у својим дејствима него што је то РФ (Руска Федерација) која је ту где јесте – на међународном правном пољу. Са анексијом Крима су пожурили: одличан полигон за дејства у осталим деловима Украјине, пошто је ступио у састав РФ, изгубио је слободу маневрисања. Добровољци назависног Крима могли су пружити помоћ Донбасу, док би независни Крим могао стати на чело конфедерације региона отцепљених од Украјине, али је та шанса сада пропуштена. Сада се указује и шанса 2. РФ не може изаћи на границе ПМР, али ДНР може. Они се увек могу прикључити саставу Русије; не треба журити.

Према каквим примерима треба да се оријентише ДНР да би постала привлачним пројектом?

— Гуљајпоље (ово значи отприлике: слободарски живот – прим прев.)
— Запорошка Сеч

Ослонац на то да је та народна република, која се бори за слободу, за разлику од тоталитарног Кијева, који се силом труди да наметне своје једнострано виђење будућности. Насупрот народном крактеру младе републике поставља се марионетски, зависнички карактер Десне обале и Кијева.

Незаобилазан је и лични пантеон хероја као противтежа уском избору хероја западњака (Бандера, Шухевич, може и Петљура – и то би било све. Сада је томе придодата и једна ‘Небеска сотна (стотина)’) Дмитро Корчински паво је рекао у књизи ‘Рат у маси’: ‘Отаџбина – то није територија, отаџбина – то је збир подвига.’ Ко би пристајао пантеону ДНР, ко се уклапа у тај формат? Мислим да је то Нестор Иванович Махно, друг Артјом (за Донбас култна личност), запорошки атаман Сирко.

Ситуација најближа овој, која се сада ствара у ДНР, су догађаји у Ижевску и Воткинску из 1919. године, у току Ижевско-воткинског устанка.

Смрскани су ланци крвавог тлачења
непријатеља свог је дотукао народ;
Проврела је храбра, одважна работа:
Оживео радник, оживела фабрика.
Подиг’о се маљ, бајонет, гранате,
Подигла их гневно осветничка рука,
били то хероји ил’само војници,
сви ће они с песмом хитати у бој!
(Марш Ижевика, 1918. год.)

(Ижевски устанак се одиграо 1918. године, када су се побунили радници фабрике оружја у Ижевску против комуниста – прим прев.)

Неколико запажања о медијском изгледу ДНР, који се тренутно формира путем ТВ:

— Мање руских застава, више застава Донбаса (‘Нисмо ми сепаратисти; ми смо своји на своме’)
— У кадру је мање женаи пензионера, нарочито на барикадама

Саундтрак: мање ‘попа’, више маршева и уопште музике која се свира на званичним демонстрацијама, по улицама и трговима.

Виктор Цој, Шевчук, анархо-циклус ‘Монгол Шуудан’, ‘Љапис Трубецкој’ (иако су они, што је највероватније од свега, на страни Мајдана, али се њихов познији опус одлично уклапа у ДНР) оптимално би повисили бројност и мотивацију људи на улицама Југо-Истока. (Непреводиво, али наведене музичке појаве су помало налик Ђорђу Балашевићу код нас – прим. прев.)

Неки би рекли – ‘анархија и махновштина’. Одговарам: под заставом ‘Јединствене Русије’ тешко да бисте постигли било шта; за живе људе и конкретна дела потребна је жива идеологија и симболика, која се уклапа у оквир (место/време догађаја) и контекст (општа ситуација), не мртворођена. Увек ће бити могуће отворити одељење ‘ЕдРа’ у Доњецку, иако је боље не журити са тим, као на Криму, а још је боље сасвим избећи, одлучно преиспитавши и преобликујући ових последњих година формиран поглед на друштвени живот и идеологију као на ‘потмкиново село’. Ја сам о томе и раније писао.

Нису данас опасни украјински силници – армија, НБА. Могуће да је да има неке мотивисаности у деловању СБУ(Специјалне јединице Службе државне безбедности Украјине), али они сами не могу решити озбиљне задатке, само уско одређене. Своју безубост и дезоријентисаност нападач је већ показао на Криму. Лако разоружавају резервисте и код Доњецка. Сада су у Украјини два озбиљна, перспективна центра привлачења — Десни сектор и Армија одбране Југо-истока (Слава Богу, тај се центар појавио). Официјалне структуре моћи ће се распадати и разлагати, а највише борбено способни елемент ће се приближити било ПС, било АОЈуВ (Десном сектору или Армији одбране Југо-истока) – победиће онај ко буде способан да направи привлачнији имиџ, да пружи перспективу, другим речима, хоризонт могућности и коридор перспектива – најважнији су фактор у мобилизацији добровољаца.

Аналогни процеси су се већ одигравали у Украјини, 1918-1920. године, када су се нови центри моћи хранили распадајућом Руском Императорском Армијом, и у Хрватској/ Босни и Херцеговини 1991-1992. када су на рушевинама Југословенске народне армије поникле оружане силе Срба, Хрвата и босанских муслимана. И тада су далеко од кадровских, већ, рекло би се, професионални ветерани ЈНА показали високу бојеву готовост, а добровољачке формације (правде ради, треба рећи да је озбиљни допринос њиховом формирању понела Служба државне безбедности из Београда; уосталом, ситуација са АОЈуВ је аналогна) младих, идеологизираних, државних устројстава сазданих од стране етничких група Срба, Хрвата и босанских муслимана на рушевинама Савезне Републике Босне и Херцеговине. Симптоматично је што је у Европи припајање Крима отворено подржао само председник Републике Српске у Босни и Херцеговини, Милорад Додик.

Узгред, бандеровци су још 90-их година схватали неизбежност конфликта две Украјине и свако њихово учешће у ‘врућим тачкама’ (Чеченија, Грузија, ПМР) било је само припрема за ‘последњи и одлучујући’ обрачун с ‘московитима’. Није безначајно ни што у химни УНСО постоји стих: ‘А од Донбаса до Перекопа – Два дана пута на оклопном транспортеру БТР’.

Још један важан моменат – Да би се нека (новонастала) стварност, у овом случају ДНР, материјализовала и учврстила у јавности (читај: свести људи) потребно јој је нечије спољашње признање, тј. де-факто спољни контакти.

За опстанак ДНР, потребно је да она у најкраћем року престане бити ствар за себе и да подигне свој статус ‘виртуалне државе’ на статус ‘непризнате државе’. Најексплицитнији корак у тој ситуацији је – уређење односа са ПМР. Тираспољ, који се тренутно налази у блокади, и сам је заинтересован за што скорије разрешење ситуације ‘ни овде-ни онде’ те ће стога изаћи у сусрет ДНР у случају и најмање иницијативе од стране ове друге.

Могуће је, РФ (Руска Федерација) за сада не санкционише таква дејства, али ако ДНР хоће да се очува, неопходно је да покаже иницијативу самостално, не чекајући, одмах. У интересу је Москве (чак ако сама Москва то за сада не разуме) снажна ДНР као сателит. Немогуће територије а-ла Јужна Осетија, које је потребно администрирати и у потпуности контролисати, више јој нису потребне; то је сувишни терет за Русију. Зато, позивам активисте ДНР да оформе и пошаљу у Тираспољ представничку делегацију. Могуће је да ће је, за почетак, примити незванично, али то ће у сваком случају бити важан медијски окидач који ће бацити светло на најважније, и самим тим започети легализацију ДНР на медијском и друштвеном пољу.

Битке се не воде на улицама, него у главама људи – и онај, који одигра на карту менталне, виртуелне борбе, тај ће добити и цео рат.

Аутор: Иља Горјачев, затвор Бутирка

Читајте више на Украјина из минута у минут