Руска жена у србској политици

Руска жена може «да заустави коња у трку и да уђе у запаљену кућу». Да је аутор ових стихова, Николај Њекрасов, и сада живео, сигурно би додао нешто попут оног: «може да ступи на минско поље српске политике».

Наша данашња саговорница је Љубов Милошевић, заменица председника Руске странке, која је учествовала на последњим парламентарним изборима у Србији. 2009. године г-ђа Милошевић се преселила у Србију, живи са мужем Србином и двоје деце у селу поред Шапца. Новинар „Гласа Русије“ је разговарао са госпођом Милошевић о извозним шемама, србским нежењама и руским женама које тугују.

У србском друштву се много говори о равноправности жена, стално се скреће пажња на неуједначеност у различитим политичким и управљачким структурама. А да не говоримо о традиционалним стварима као што је „Драга, не могу да гледам како се мучиш кад переш судове... Затвори врата, молим те“. Нећемо да се увлачимо у послове суфражеткиња. Занима нам само, какав је ваш поглед на стање ствари? И зашто сте одлучили да се бавите политиком?

- Лик балканске жене је пре свега домаћица. То је овде уобичајено. Када сам дошла, осетила сам то. Када сам одлучила да се бавим политиком у мом селу је то изазвало шок, чак су се неки подсмевали. Међутим, данас, сматрам, та парадигма нестаје. И у Словенији је жена била премијер. Зашто позивам жене да се баве политиком? Оне су више склоне компромису, много ређе их погађа национализам.

Онда је требало основати женску странку.

Имамо у странци Савет жена. То је посебна структура углавном хуманитарног карактера. Сарађујемо с међународним женским организацијама.

Како се осећају Рускиње у Србији?

- Према информацијама амбасаде, заснованим на подацима последњег пописа становништва, има их 3.740. То су оне, које већ имају српске документе. Фактички их има више од 12 хиљада, али немају србско држављанство, зато немају ни право гласа. Оне углавном имају добре дипломе, али живе на селу, нису запослене.

Како то? Ако је веровати руским сајтовима, процедура стицања србског држављанства није баш компликована…

- Прво, она је скупа, затим – дугачка. Сложена је процедура нострификације диплома. У принципу, ми, Руси, никоме нисмо потребни. Живот руског контингента је углавном усредсређен у Београду и Новом Саду. Ради се по правилу о културним акцијама. Ми не можемо озбиљно да утичемо на ситуацију. Ситуација би могла да се промени када би руска жена у Србији почела самостално да зарађује, да води бизнис. Свакако, Српкиње могу да се увреде: Рускиње, шта вам пада на памет кад ни ми немамо посао? Међутим, чини ми се, никада нисмо биле агресивне. Да су у Шапцу настале две – три фирме, то би свима било од користи.

Опростите, ако моја алузија није умесна. Вероватно је потребан један нови Карађорђевић да као после Октобарске револуције љубазно прихвати Русе. Поготово данас, у ситуацији Беле куге у земљи…

- Вероватно нису свесни тога. Међутим, у Србији су страшне статистике. Има 250 хиљада неожењених младих људи. Код нас од краја 90-их година постоји пројекат «Сеоски праг». Резултат је 300 успешних руско-србских бракова. Ја сам и сама такав пример: удата сам већ 16 година, отишла сам из града у село, деца су рођена још у Русији, али данас воле обе земље и говоре два језика.

Постоје ли подаци о разводима, а шта је још занимаљивије, о разочараним женама, које тугују у домовини својих мужева?

- Сматрам да онај, ко је бар једном посетио Србију, жељан је да поново дође. Затим, ако србски мушкарац воли, - он воли, жена живи у љубави и поштовању. И сам начин живота је миран и уједначен. С друге стране, могу, свакако, да тугују, али ми се чини да је у Србији лакше туговати – до тог сам закључка дошла, дописујући се са женама, које су се удале за Американце, Немце… Међутим, ситуација је, свакако, тешка. Криза је погодила Србију. Кад беда куца на врата, љубав искаче кроз прозор – зато се број развода повећао.

Много пута су предузимани покушаји централизације и систематизације сарадње Русије и Србије. На пример, у претходном парламенту била је специјална група руско-србског пријатељства, али после ванредних избора таквих политичких «русофила» у Скупштини није остало. Дакле, за наредних неколико година, ако не дође до «редовних ванредних» избора, биће све мртво-ладно?

- Нисам расположена тако песимистички. Међутим, када србски политичари кажу «желимо да сарађујемо с Русијом», имам питање – опростите, зашто онда из школа избацујете руски језик? Имам осећај да су сви спремни да све учине за ЕУ, која не жури да инвестира у Србију. Иначе се све окренуло наопако. Млади стичу образовање, али их родитељи издржавају од својих пензија. Међутим, земља је дивна, има огроман потенцијал. Али извоз није организован како би требало. Бизнисмени долазе и кажу ми: Љубов, у било ком послу постоји ланац: произвођач, затим тај, ко брзо и квалитетно испоручује робу, најзад, продавац. Србија жели да реализује ову шему, али без централног елемента. Тако не може! Дакле, не треба покушавати да се организује директна веза «србско село – Москва». Потребно је радити заједно, са усмерењем на квалитет. Рецимо, када је била Олимпијада у Сочију, да је постојало јединствено удружење, које сарађује с Русијом, сви би радници ишли тамо легално, и не би имали проблеме, који су били током изградње олимпијских објеката.

Тимур Блохин,