Иран: Тешка вода

У новијој историји Ирана већ је постојала епизода када је оружје за масовно уништење постала обична вода. Тачније, њено одсуство. Бивши министар пољопривреде Ирана Иса Калантари једном је приметио у интервјуу да недостатак воде за пиће у овој земљи већа је опасност него Израел или Америка.

Проблем воде за пиће за Иран последњих година заиста има првостепени значај. И посебно су непријатне његове последице на границама са Авганистаном. Овде осиромашени сељаци и пастири морају да помажу трговцима наркотика и шверцерима. А то је директна опасност по безбедност земље.

Али извори ових невоља нису само у климатским променама. Када је у августу 1998. године после убиства хиљада шита у граду Мазари-Шариф, на десетине иранских дипломата и новинара Иран припретио режиму талибана ратом, мула Омар је наредио да се затворе хидроцентрале Каџаки на реци Хелманд. Вода из реке престала је да стиже у суседну иранску провинцију Систан-Белуџистан. Четири године уставе су остале затворене. После прве године у регион је дошла и суша која је трајала читавих 15 година. Угинуло је на десетине хиљада грла стоке, хиљаде хектара пашњака и башти претворило се у пустињу. Пешчане буре са дна језера Хамун које је пресушило разносиле су на стотине километара болести.

Талибани су отишли. Дуга суша ове године смењена је пљусковима. Али проблем је остао. Пустињски југоисток Ирана као и раније зависи од воде три реке које теку са териотрије Авганистана. А воде у њима има све мање. И сада је главни узрок раст њене потрошње у Авганистану и реализација хидротехничких пројеката замишљених још 50-их година уз страну помоћ.

Тако крајем априла после тромесечног прекида обновљен је индијски пројекат — изградња бране Салма на реци Харируд. Када крајем године она буде завршена, обим воде који стиже у Иран ће опасти за 70% - са 300 милиона до 87 милиона кубних метара годишње. Воде Харируда хране напајају Мешхед. Од њих зависи благостање три пута више Иранаца, него Авганистанаца. А на реци Фарахруд уз помоћ Пакистана пуном паром се врши изградња бране Бакшабад.

Али главни пројекат остаје хидроцентрала Каџаки. Контрола њене изградње, без обзира на захтев председника Карзаја да се овај пројекат вечите изградње преда авганистанској страни, чак после повлачења америчких трупа остаје у рукама САД.

Шта више, много низводније Хилменда хитно се реконструише ништа мање занимљив објекат — брана Камал Хан која је изграђена још у 11. веку, срушио ју је Тамерлан и делимично је обновељена средином 20. века. 2010. године овде од средстава Агенције САД за међународни развој USAID изграђен је канал Сикхазар дуг 30 километара.

И тако вода све три реке које теку у Иран ускоро ће бити под потпуном контролом авганистанске стране. Не чуди што су многи сматрали све што се дешава типичним ратом за воду. Тако до недавно све нападе талибана на брани која се гради проглашавали су операцијама специјалних служби Ирана. Сматрало се да они на све начине покушавају да омету завршетак изградње брана, како би избегли зависност од суседа по питању воде и сачували своје економске интересе у сфери испоруке електричне енергије у Авганистан.

Догађаји последњих месеци су променили ту представу. Кабул је изјавио о паду активности терориста у региону изградње брана и решавању проблема око безбедности снагама авганистанске армије и полиције. Шта више, у априлу су обновљени иранско-авганистански преговори о споразуму о подели водних ресурса.

Ма како било чудно, ове промене никако нису везане са крајем суше. Оне су започеле још пре обилних априлских киша. Према мишљењу низа експерата, степен узајамног поверења две земље расте паралелно са процесом пада утицаја страних политичких саветника, чији је један од задатака било очување напетости у свим сферама односа Авганистана са Ираном. Али изгледа није пошло за руком још једном посвађати суседе.

Вадим Феросович,