УН: хуманитарна беспомоћност

Најбогатије земље света упорно одбијају да помогну државама чије се становништво налази на ивици смрти од глади. Најновије цифре УН о недовољном финансирању хитне хуманитарне помоћи сведоче – земље-донатори нерадо дају новац и за хитну помоћ. Чак и ако их за то моле УН.

Најновији примери. Почетком марта су хуманитарне агенције УН преклињале „донаторе“ да хитно уплате износе у фондове за помоћ Централноафричкој републици (ЦАР) и Јужном Судану. Упозоравале су – размере несрећа у овим земљама стално расту. Међутим, ови апели нису оставили снажан утисак на донаторе. Од 552 милиона долара за ЦАР је добијено мање од једне шестине, од 1,27 милијарде за Судан – око једне петине.

А већ у априлу Јужни Судан за хитне потребе није добио 887 милиона долара, или око 70 процената плана за прво полугодиште. Неколико организација УН је било приморано да изјави да уз тако оскудна финансијска средства не могу да изађу на крај с хуманитарном кризом у Јужном Судану. Ситуацију је у интервјуу за судански Radio Tamazuj прецизирао координатор за хуманитарна питања УН за Јужни Судан Тоби Ланзер (TobyLanzer): „Ако новац од донатора не стигне одмах, нећемо моћи да задовољимо ни најнасушније потребе људи и да их спасимо од смрти од глади, а такође нећемо моћи да спречимо катастрофално погоршање у снабдевању намирницима милиона људи, већ ове године.“*

Ствари не стоје боље ни у земљама у којима су се недавно спроводиле или се сад спроводе скупе операције у којима учествују војни контингенти из богатих земаља. Ево реферата Централног фонда за реаговање на ванредне ситуације УН Central Emergency Response Fund (CERF). Мали, где је прошле године ратовала Француска, добио је мање од 50% од затражених средстава, а не рачунајући намирнице – само 42%. Исто толико процената од обећаних 700 милиона долара добио је и Јемен. Овде су уз помоћ САД 19. априла убијена... 63 терориста Ал Каиде, али колико хиљада грађана ове земље ће у редове екстремиста довести глад и очај?

Чудно, али новац се не даје ни савезнику, с чије територије се убијају терористи у Јемену, Сомалији и другим земљама у близини Афричког Рога. За стратешки пункт у Џибутију већи део БДП обезбеђују средства од изнајмљивања земље за војне базе САД, Француске, Немачке, Италије, Шпаније, па чак и Јапана. Ово није довољно, и УН за Џибути моли новац и храну. И ове године по подацима CERF, не рачунајући намирнице земља је добила... 14% обећаних средстава.

Ако се тако поступа са савезницима, шта онда да очекују непријатељи? 23. априла из Женеве је стигла још једна вест. Руководиоци пет хуманитарних установа УН су изјавили да је од 6,5 милијарди долара, који су затражени још крајем прошле године као хитна хуманитарна помоћ за Сирију добијено свега 1,2 милијарде.

Расту бујице избеглица из Сирије у суседне земље – Египат, Ирак и Турску. Египат, у којем се прошле године налазило 130 хиљада сиријских избеглица, добио је за њихово издржавање мање од половине од обећаних 66 мил. долара. Ираку, у којем се налази 205 хиљада, а прогнозира се да ће ове године бити 150 хиљада избеглица, уместо 311 милиона долара дато је 150 милиона. Турска је с пола милиона избеглица од 372 милиона долара добила 137 и била је принуђена да за помоћ избеглицама издвоји преко 1 милијарде долара сопствених средстава. А ове године се тамо очекује милион избеглица.

Ако нема новца за помоћ, да ли треба продубљивати ситуацију у Сирији? У борби против режима неке земље су спремне да повећају патње невиних људи. Тако су се ових дана САД поново вратиле плану који је још прошле године предложио Дејвид Петреус (David Petraeus).Он предвиђа да се сиријска опозиција снабде модерним наоружањем и да се небо изнад земље затвори за авијацију владине војске. Јасно је да ће једини резултат бити одуговлачење конфликта, повећање броја избеглица и ширење хуманитарне катастрофе.

Такође, чување позиција бизниса који зарађује, како на самим конфликтима, тако и на борби с њиховим последицама. Можда је управо у томе суштина проблема „бесконачних ратова“ и хуманитарне беспомоћности.

Вадим Ферсович,