Србски навијачи се изјаснили који узор их надахњује

Још од времена постојања југословенске државе крајем 20-ог века, фудбалски стадиони и друга масовна спортска окупљања су често служила као лакмус папир на коме се оцртавало дубинско расположење народа, а неретко су поруке које су упућивали навијачи представљали праве путоказе у којим оквирима ће се кретати народно расположење у будућности.

То је поготово увек био случај са осетљивим друштвеним темама, које су на неки начин биле свесно потискиване у јавности. Нешто слично се дешава и ових дана, када можемо приметити међу србским навијачима фини сензибилитет за дешавања на Криму, али очевидно да слични процеси постоје и у Русији, с обзиром да је и на тамошњим стадионима виђена једнака осећајност за српске проблеме.

Најновији пример за то је била управо протекла кошаркашка утакмица у београдској Арени, највећој спортској дворани на Балкану, у којој је уочи почетка узвратне утакмице четвртфиналног меча Лиге Европе између Црвене Звезде и украјинског Будивељника истакнута огромна руска застава, дугачка око двадесет метара, а истовремено су домаћи навијачи на трибинама истакли позамашни транспарент исписан на руском језику, на коме је писало „Слава Украјини, Русији и Србији“.



Осим тога, поменуто ширење транспарента са пријатељском поруком било је праћено скандирањем Русији и посебно њеном шефу државе Путину, а да се није радило само о усамљеном мишљењу уске групе људи, већ о изразу колективног осећања, потврдила је чињеница да је читава Арена, која је била рекордно попуњена, дочекала овај гест навијача са бурним аплаузима одобравања. Такође, симетричне изразе разумевања за актуелну ситуацију на овим просторима показали су и навијачи руског фудбалског клуба Зенит из Санкт Петербурга, који су се на идентичан начин јавно подсетили на годишњицу агресије НАТО пакта, тако што су истакли писану поруку која је гласила „Косово је Србија – 24. 03. 1999.“, после чега је уследило једнодушно скандирање читавог стадиона са истом поруком. Према томе, у условима прилично контролисаног медијског простора у Србији, спонтане реакције публике на спортским окупљањима, попут наведеног аплауза и узвикивања у београдској Арени, представљају ретку могућност прецизног дефинисања истинског народног расположења.

Такви масовни скупови, попут протекле Звездине утакмице са кошаркашким тимом из Украјине, показали су да би чак и у случају да се Србија евентуално под западним притисцима сврста на страну критичара Русије поводом Крима, барем навијачи на трибинама указали шта заиста осећају. И на крају крајева – на којој страни света виде узор који их надахњује.

Ратко Паић,