Будућност Ракетне војске за стратешке намене

Ракетне војске стратешне намене (РВСН) издвајају се од осталих видова оружаних снага својом наменом: да никада не ратују а да стално буду спремне за рат. За најстравичнији од свих могућих – глобални ракетно-нуклеарни рат. Немилосрдна логика нуклеарног одвраћања захтева од РВСН да се налазе у сталној приправности. Данас се РВСН, истовремено са другим чиниоцима нуклеарне тријаде постепено обнављају.

Када је реч о конкретним деловима данашње борбене моћи РВСН, теба истаћи да је данашње обнављање потенцијала овог најважнијег вида оружаних снага у великој мери заслуга Московског института термотехнике и Воткинске фабрике, односно разрађивача и произвођача интерконтиненталних ракета „Топољ“, „Томољ-М“ и „Јарс“.

Када се је 1997. године развијала серијска производња ракета „Топољ-М“ у силосној варијанти, већ се претпостављало да ће ове ракете и ракете „Јарсам“ произведене на њиховој основи, како силосни тако и мобилни чинити темељ борбене моћи РВСН. Притом управо мобилни системи били су разматрани као најперспективнији. Смештена унутар силоса ракета приликом нуклеарне експлозије на малој удаљености биће сачувана, али не гарантује се заштита приликом директног поготка високопрецизног пројектила у поклопац силоса, а управо у 90-тим годинама били су убедљиво демонстриране могућности таквих пројектила.



Осим тога моноблок-ракете „Топољ-М“, како силосне, тако и мобилне носе једну главу и не гарантују да ће бити остварен неприхватљиви губитак. Посебно у комбинацији са првим ударом од стране „потенцијалног противника“ и најављеног размештања система ПРО, који ће бити у стању да пресреће преостале ракете након таквог удара. Одговор на овај изазов је „Јарс“, комбинација мибилности са више бојевих глава – то је ракета са четири бојевих блока. У комбинацији са системом средстава за пробој ПРО, она гарантује, да ће као минимум један део блокова доспети до циља.

Два пука Тејковске дивизије наоружани су мобилним „Топољ-М“, а два – „Јарсом“, и тако је она постала прва формација, која је потпуна наоружана новим системима. Она има на располагању 36 лансирних система са преко 70 бојевих блокова.

Значај мобилних система у арсеналу РВСН вишеструко је добио на значају, од када је споразум СТАРТ-3, који су потписали Барак Обама и Дмитриј Медведев, скинуо ограничења на рејоне базирања и развијања мобилних система. Немогућност прогнозирања, из које ће тачке огромног оперативног простора бити извршено лансирање, знатно отежава његово благовремено откривање и пресретање. Мобилност је данас најпоузданија заштита.

„Јарсеви“ треба у наредних 10. година потпуно да замене у РВСН системе „Топољ“. Уколико овај задатак буде решен, онда ће програм „минимум“ борбене приправности РВСН у условима развијања систена ПРО САД бити извршен. Програм „максимум“ не зависи само од средстава, која се издвајају за стратешке нуклеарне снаге. Ови системи такође захтевају заштиту. Данас треба формирати заштићене рејоне, који су прикривени системом ваздушно-космичке одбране. Унутар њих ће мобилни ракетни системи бити поуздано заштићени од изненадног првог удара. 190-200 „Јарсева“, који ће бити лоцирани до 2020. године, биће замена у РВСН за 170 ракета РС-12М „Топољ“, произведених 80-90-х година и обезбедиће довољан број пробних лансирања. На наоружању ће остати и 70 ракета „Топољ-М“, производње 1997-2011. године, део којих ће бити искоришћен за лансирање у оквиру активности за продужетак утврђеног ресурса.



Али са перспективом уклањања ракета на течно гориво из састава РВСН не слажу се сви. Управо из тог разлога настао је пројекат нове ракете на течно гориво. Њена је намена – замена РС-20 „Војевода“, и она ће бити пуштена у производњу до краја ове године.

Ракете на течно гориво силосног базирања дуго времена су чиниле основу нуклеарне моћи СССР, и данас имају значајну улогу у нуклеарном арсеналу РФ. Поступно повлачење ових ракета, услед дотрајалости је основни разлог смањења руског нуклеарног потенцијала. До недавно је основа попуне РВСН била ракета моноблок „Топољ-М“. Затим је стигао „Јарс“, али 3-4 његових бојевих блокова није довољно, да буде адекватна замена за „Војеводу“ РС-20, која је позната на Западу као „Сатана“. У овим условима, развој ракете са течним горивом силосног базирања нове генерације комбиноване са разумним бројем бојевих блокова, повећава шансе макар неког дела бојевих блокова да обиђу систем ПРО.

Међутим привлачност овог решења прикрива озбиљне проблеме, Силосни лансирни системи могу да сачувају ракету у целом низу ситуација - чак нуклеарна експлозија на пар стотина метара не гарантује онеспособљавање ракете. Међутим развој високопрецизних система је учинио своје – сада сваки силос може бити онеспособљен са 1-2 погодка пројектила са класичним пуњењем, са неколико стотина килограма екпслозивног материала.

Претња првог удара уз коришћење високопрецизног оружја је један од разлога, што је центар теже РВСН преусмерен на мобилне система и пораст удела морнарице у нуклеарног тријади. Мобилни системи, који су у стању да брзо мењају локацију, постали су тежак циљ. Ни сателити, ни беспилотне летелице не гарантују благовремено откривање ових система. Могућност брзе промене позиције, неприступачност значајног дела простора Русије за сателитско извиђање, услед метеоролошких услова, огромна удаљеност, коју треба да пређу беспилотне летелице – све то чини предност мобилних система пред силосним.

Из тог разлога одлука о убрзаном развоју и производњи силосних ракета не може бити озбиљан корак према повећању могућности РВСН. И још није касно да се ова одлука промени.

Илиија Крамник,