Русини – за аутономију од Евромајдана

Шеф друштвене организације Народна рада Подкарпатске Русије (НРПР) Николај Староста саопштио је да су се Русини Закарпатја обратили посланицима Врховне Раде и председнику Јануковичу са молбом да испуни захтеве референдума из 1991. године и пружи Закарпатју аутономију.

Може ли овакав корак бити додатни детонатор за распад Украјине или њену федерализацију? Свој поглед на проблем изнео је водећи стручњак Института за земље ЗНД Кирил Фролов.

- Сматрам захтеве Русина потпуно праведним. Русини се никада историјски нису одвајали од руског света. Још 1946. године они су се обратили Стаљину са молбом да их прими у састав Руске Федерације као аутономну или савезну републику. Али, била је донета одлука да се Закарпатска Украјина споји са Совјетском Украјином. Украјински комунисти на челу са Хрушчовом су их подвргли насилној украјинизацији. Ипак, независно од тога у саставу које државе су се Русини налазили – Мађарске, Аустроугарске или Чехословачке – родна тежња народа ка Русији остајала је. Духовни лидер Русина је данас борац за њихова права, протојереј Дмитриј Сидор, свештеник Московске патријаршије. Он је познат по томе што је заложио своју кућу и за добијена средства изградио у центру Ужгорода грандиозну цркву и мисионарски центар. А осудили су га за сепаратизам, за то што је тражио испуњење воље 72% становништва које се на референдуму 1991. године изјаснило за аутономију Подкарпатске Русије. Да ли ће аутономија пољуљати политичку ситуацију у региону? Напротив, само ће стабилизовати. Русини не желе да имају ништа заједничко са идејама Евромајдана.

Колико је данас, у моменту акутне кризе, реално да се оствари идеја аутономије Подкарпатске Русије? Шеф Кијевског центра за политичка истраживања и конфликтологију Михаил Погребински сматра:

- Русини не представљају регион у целини, већ само своју националну групу, и одавно траже аутономију. Не мислим да треба сматрати њихову иницијативу поводом за почетак раскола земље. Једноставно зато што је сада маловероватно усвајање захтева о аутономији. Мада, мотиви Русина су јасни. Они не желе да буду део региона који се контролише из Галиције, где цвета украјински национализам. Русине плаши да ће доћи на власти нацоналисти радикалног усмерења, они исти који их сматрају непријатељима Украјине. Са украјинским националистима за које је јунак Степан Бандера, Русини имају историјске противречности. Што се тиче права на аутномију, у принципу оно може да постане реално у новом Уставу. Тамо треба да буду фиксирана већа права не само региона, већ и националних мањина. Али за сада тога нема. Активност Русија објективно подстиче на промене државног уређења, нови Устав, пошто је актуални довео до таквих догађаја које данас са језом посматрамо.

Гајане Ханова,