Нуклеарни погон у пензију: безбедна утилизација

Државна корпорација Росатом позабавиће се утилизацијом бродова на нуклеарни погон који су одрадили своје и који се изводе из састава ратне морнарице. У време СССР у војној флоти се нису бавили сложеним процедурама безбедне утилизације таквих објеката – једноставно су их потапали.

За војне бродове технологија безбедне утилизације ће бити први пут примењена у Русији: 4 брода отписаних из Северне флоте, биће утилизована после 2017. године. За цивилне бродове утилизација је већ започела.

Уклањање опасности

Бродови складишта одрађеног нуклеарног горива појавили су се у саставу Ратне морнарице Русије 60-их година прошлог века, када су на првим совјетским нуклеарним подморницама и ледоломцима Лењин започели радови замене израђених ресурса активних зона реактора. Основно место базирања ових бродова постао је север, где је служила већина подморница и бродова са нуклеарним погоном. И на крају пловећа складишта која су испунила своју улогу, постала су једна од главних претњи по екологију Заполарја.

Један од најпознатијих примера такве врсте постала је историја пловеће базе Лепсе. Изграђен 1941. године теретњак постао је први својетски брод за подршку атомске флоте – 1961. године претворили су га у брод за промену пуњења активних зона. У последњих 20 година Лепсе је извео 14 операција вашења активних зона нуклеарних погонских уређаја на ледоломцима Лењин, Арктик и Сибир. Искориштено гориво са брода пребацивало се на бродове складишта, мада још 60-их година на броду се десила хаварија са делимичним разарањем горивних елемената извучених из реактора атомског ледоломца Лењин. То је довело да наглог скока нивоа радијације у одсеку где су чувани истоварени елемнти, као и у међуодсецима. Није се чинило могућим истоварарити ове шипке. 1981. године Лепсе су претворили у борд за чување одрађеног нуклеарног горива и течног радиоактивног отпада.

После друге хаварије 1984. године, када је процуривање течног радиоактивног отпада за време олује довело до контаминације већег дела одсека брода Лепсе, било је одлучено да он буде избачен из експлоатације. Ипак овај процес се отегао скоро 30 година – технологија безбедне утилизације таквих објеката није постојала. На броду се храни 639 горивних елемената са одрађеним нуклеарним горивом, свега преко 260 килограма уранијума U -235, 156 килограма продуката дељења и 8 килограма плутонијума Pu -239. При томе ове хаварисане елементе немогуће је извући редовним поступком. На крају Лепсе као најсложенији објекат, морао је да буде првенац у решаању задатака утилизације пловећих нуклеарних „гробаља“.

После припремне етапе брод у децембру 2013. усидирили су у луци ремонтног завода Нерпа – тамо са Лепсе треба да скину надградњу и да припреме брод за постављање на навоз и за коначну поделу на делове. Контаминирани одсеци треба да буду изоловани специјалним покрићем, да се поделе на блокове такве величине која је погодна за транспорт и да се ови блокови сместе у контејнере саркофаге и пошаљу на дуготрајно чување у комбинат Мајак у Чељабинској области.

Рад по плану

У целини операција похрањивања нуклеарног отпада није превише сложен проблем – отезање радова на броду Лепсе и другим бродовима овакве намене везано је углавном за одсуство финансирања и пратеће инфраструктуре и кадровске проблеме 90-их и 2000-их година. Данас се ситуација мења – одређени су рокови утилизације пловећих складишта одрађеног нуклеарног горива која су одрадила свој рок и издвојена су одговарајућа средства. Ништа мање важан није ни задатак замене тих бродова. Тако 2011. године Атомфлот је добио специјални теретни воз Росита намењен за пријем и транспорт одрашеног горива и радиоактивних материјала са нуклеарних подморница. Атомфлот који се налази у саставу Росатома сада ће се бавити истоваривањем и чувањем одрађеног нуклеарног горива како са цивилних, тако и са војних бродова и бродова са нуклеарним енергетским уређајима. Наредне деценије обим ових радова ће се смањити – значајни део совјетских подморница већ је утилизован. А подморнице нове генерације ће бити као прво не тако многобројне, а као друго, њихови реактори имају много већи рок службе активне зоне – до 20-25 година уместо претходних 5-10. У споју са раздаром нових технологија безбедне утилизације одрађеног горива то дозвољава да се говори о превладавању „нуклеарне еколошке кризе“.

Илија Крамник,