Нема промена на Источном фронту ЕУ

Шта су данас, уочи 2014. године, источноевропљани за ЕУ – терет, претња или извор напретка? Нажалост, актуелни ниво поверења у односима два савезничка пола за сада је још врло низак.

Источноевропске земље, чланице рекло би се јединствене Европе, добиле су на свој рачун нови негативни импулс са Запада, овог пута из Лондона. У Великој Британији могуће је увођење квоте на горњу границу прилива миграната из других земаља ЕУ од 75.000 људи годишње. И мада је британска влада пожурила да изјави да је дато питање још у стадијуму општих дискусија, и да ни о кавким конкретним квотама нема говора, ситуација делује контраверзно. У оквиру јединствене Европе појављује се мисао да постоје они који су нешто мање мање једнаки од других – сасвим у духу антиутопије, опет Британца, Џорџа Орвела.

Последње анкетирање које је спровела британска социолошка служба YouGov показало је да је 72% Британаца за ограничавање имиграције на острва из других земаља. Али на другом тасу теразија је економска статистика. А она сведочи да после масовног пријема 2004. године источноевропских земаља у ЕУ, између осталог после активне најезде њихових грађана на обале Магловитог Албиона, у британској економији забележен је пораст пореских прилива.

И од 1. јануара истичу органичења за Бугаре и Румуне за посао у другим државама ЕУ. Мада су Бугарска и Румунија ступиле у ЕУ 2007. године, ограничења на радну миграцију се укидају тек сада, а шенгенска зона још увек остаје недостижна. Власти обе земље сматрају да заслужују подршку макар за минули рад. Њихове жеље су јасне, али тешко да они могу да рачунају на скоро решавање питања – истакао је у разговору за Глас Русије експерт Европског института РАН Владислав Белов.

- То је исправан став. Заинтересована за скорији пријем у шенгенску зону земља има право да протествује. Али не мислим да ће слични захтеви имати дејство. Ради се о томе што саме Бугарска у Румунија нису још до краја уклониле оне препреке које су везане за питања миграције. Међутим, многе у ЕУ брине управо тај проблем – и посебно такозвана спољна миграција. Зато тешко могу да замислим да ће Брисел тренутно заиста изаћи у сусрет Бугарској и Румунији.

За сада се Бугарска и Румунија боре за шенген, а њихови суседи из региона Централне и Источне Европе размишљају о судбини зоне евра и оправданости одустајања од сопствених валута. У том питању још је више недоређености и противречности него по питању виза. На пример, Чеси и Словаци су били историјски везани једним државно-економским моделом. А сада Словаци плаћају и штеде у еврима, а Чеси у крунама. Између осталог, Чеси успешније. Како се каже, чланство у ЕУ је заједничко, док су паре посебне.

Нису истовремено ступили у зону евра ни обично солидарни између себе балтички народи. Естонија је већ у еврима. Летонија чека први јануар, а Литванија за сада не жури. И слично неслагање није случајно. Оно је изазвано како општим кризним стањем зоне евра, тако и потребом прецизирања критеријума функционисања зоне евра и њеног даљег ширења – објаснио је за Глас Русије експерт Економског института РАН Вјачеслав Сенчагов:

- Мислим да ради уласка у зону евра сада треба да буду прецизирани критеријуми. Између осталог они који се тичу параметара буџетског дефицита конкретних држава. Источноевропске земље, ма како ти било чудно, за разлику од западноевропских у своје време нису тако пумпале кредите. Али, пак, оне не треба да журе у зону евра. Мислим да у актуалној ситуацији национална валута има предност.

Контрадикторном је била 2013. година за источноевропске чланице ЕУ. Једни, на пример Мађарска, успели су без обзира на кризу да постигне упечатљиве социјално-економске показатеље. Други, рецимо Словенија, фактички су попунили редове проблематичних земаља. А све то сведочи о једном – ступање Централне и Источне Европе у ЕУ није универзални лек од социјално-економских проблема. И за сада није постао симбол јединства, ни региона, ни читаве ЕУ.

Петар Искендеров,