На Мајдану су САД и ЕУ, али будућност је у рукама Украјинаца

Поступања бившег министра иностраних послова Немачке Гида Вестервелеа и министра иностраних послова ЕУ Кетрин Ештон који су дошли у Кијев, деловала су у најмању руку врло чудно у поређењу са уобичајеним понашањем међународних дипломата. Уместо састанка са званичним представницима украјинске владе они су попунили редове антивладиних демонстраната и чак их инспирисали на насавак протеста против владе, изабране демократским и легитимним путем.

Два америчка сенатора, Џон Мекејн и Крис Мерфи, такође су заводили гомилу, саветујући јој да не одступа у захтевима да се обједини са ЕУ: Украјина ће побољшати ЕУ, исто као што ће и ЕУ побољшати Украјину. Какве везе имају амерички сенатори са ступањем европске земље у ЕУ – загонетка је, ако се не заборави да неки Американци до данас сматрају да хладни рат није завршен и да Русија остаје непријатељ бр. 1, којег треба уништити на све начине. У ствари очигледно је да у историји око укључивања Украјине у састав ЕУ многим америчким политичарима, као и неким државама чланицама ЕУ, није тако важно да ли ће њен народ бити за или против. Важно је окружити Русију бафером, а уједно покушати да се она омете у кретању ка стабилизацији.

У том смислу неки новинари који пишу на ову тему такође доприносе распростирању дезинформација о томе шта се у ствари дешава. Пре свега, они не пишу да људи који су заузели тргове само су део становништва земље и чак не већи део. Већи део земље заузима супротан став и подржава одлуке владе. Треба такође приметити да демонстранте највероватније покреће протест против кризе у економији земље, а не тражење неког споразума са Бриселом. А он који траже укључивање Украјине у ЕУ имају илузију да после придруживања Европи све економске тешкоће и омрзнути проблеми из свакодневног живота на волшебан начин ће нестати у трен ока.

Нажалост, тога нема. Искрено говорећи, данас код нас, европљана, нема ни економских могућности, ни жеље да се бавимо проблемима Украјине, трошимо на њу колосални новац који ЕУ није могла да да ни Грцима, ни Португалцима. И то није ни из далека једино неразумевање. Грешке и неспоразуми су се појавили пре неколико месеци, при томе код свих актера: с једне стране у Немачкој и Пољској, са друге у Русији и истој тој Украјини.

У Немачкој демохришћани одавно развијају односе са украјинском опозицијом, посебно са боксером-политичаром Виталијем Кличком. Са њим су се стално сусретали у Европи, финансирају његову странку и уливају илузије о подршци. У пракси ХДС не може да гарантује Кличју подршку, јер то ће довести у питање односе Немачке са Русијом, који су до сада сасвим позитивни. Није случајно за време актуалне кризе понашање канцелара Меркел много опрезније него бившег министра иностраних послова.

Пољска са њеним атавистичким антируским фобијама стално је покушавала да принуди Брисел на мешање у унутрашње ствари бившег СССР. Увек се плашећи руског медведа и вероватно надахнута америчким политичарима који до данас нису заборавили хладни рат, Пољска покушава да манипулише Европом као полугом, не мислећи ни о користи, ни о последицама свог патолошког понашања.

Ипак најозбиљније и најнегативније по последицама грешке се праве у Кијеву. Како се чини, Јанукович никада није имао озбиљне намере да ступи у ЕУ, одлично свесан политичких, економских и социјалних последица тог корака за своју заосталу земљу. Економија Украјине још је толико слаба да олакшање царинских баријера, макар постепено и умерено, довешће до банкротства многих локалних предузећа. Да не говоримо о новим царинама које обавезно треба да буду уведене на граници са Русијом, која ће морати да се брани од европских испорука преко Украјине. Осим тога, неки закони наметнути ЕУ негативно ће бити примљени како у Парламенту, тако и међу већином становника Украјине. И реч није само о случају бившег премијера Јулије Тимошенко (ту између осталог хтели бисмо да добијемо од неких европских лидера информацију која им дозвољава да тврде да је пресуда украјинског суда имала политички, а не чисто кривично карактер).

Вероватно почетак преговора са Бриселом Јанукович је замислио да у тактичком циљу покаже Москви да ако буде наметала све жешћу политичку уцену, то ће подстаћи Украјину на алтернативни пут који се неће допасти Кремљу.

А у чему је грешка Русије? После периода идиле после избора Јануковича Гаспром је почео да тражи скок цена гаса, сасвим неприхватљив за ослабљену украјинску благајну, или предају свих мрежа за расподелу гаса Украјине у његову надлежност.

У тој ситауцији Јанукович је покушао да одигра са свим картама које је имао у рукама. Самим тим је означио почетак суманутој ситауцији у којој су сада он и његова влада. Грешка Русије је била покушај да се Украјина ухвати за врат, заборавивши на осећај мере. Уместо тога могла је да се користи блага сила. То би створило много мање проблема и осигурало дугорочнију ефективност билатералних односа.

Марио Сомоса,