Војно-обавештајна делатност у Кијевској Русији: „Добар агент вреди колико и цела армија“

Војно-обавештајна активност је стара колико и сами ратови. Она се сматрала, a тако је и данас, неопходним механизмом за решавање најважнијих државних послова. Још од времена настанка прве источноевропске државе, Кијевске Русије (IX в.), па све до данас, може се наћи много примера успешне обавештајне активности.

За руска књажевства, која су била на удару Хазара, Половаца, Печенега, Монголо-Татара, шпијунажа је значила живот, слободу. Са прихватањем хришћанства, руски кнезови су за обавештајне активности почели да користе свештенике, који су на поклоничким путовањима по Светој земљи прикупљали информације, корисне за своју земљу.

Руске уходе су користиле трговину, као параван за обављање својих послова на Истоку. Арапски летописац из X века Ибн Хордаб, у својој „Књизи о путевима и државама“, сведочи о томе како су изасланици руског «кагана» стигли у Константинопољ, а затим и у седиште Арапског калифата, Багдад, под видом руских трговаца, где су прикупљали важне информације о византијско-арапским односима.

У раном периоду руске државе, фактички руководилац шпијунаже био је сам Велики кнез. Он се налазио на челу Савета који су чинила два до три човека, посебно блиска кнезу. Чланови Савета су могли бити: поуздани војни старешина, војвода, некад веома интелигентни верни слуга, и, најчешће, духовник кнеза.

Обавештајним активностима су се бавили и «стражари» - специјалне извиђачке групе - уходе, које су пратиле кретања непријатеља, као и граничари.

Велики кнез Александар Невски (1221-1263) је лично кординисао све војне и спољно-политичке активности у држави. Када су се 1240. године, на ушћу реке Ижоре појавиле шведска, норвешка, финска војска, њихов командант Биргер је послао изасланике Великом кнезу Александру са поруком: «Ако ми се можеш супроставити, ја сам већ ту, освајам ти земљу». Границе Новгородске земље су чувала локална племена. Тако су ушће Неве надгледали наоружани припадници Северног Племена Вод. Један од наредника Пелгусиј, како сведочи летопис, чим је приметио шведску флоту, одмах је послао поруку кнезу Александру. Добивши обавештење о надолазећој опасности, Новгородци су, не губећи време, изненада напали шведске феудалце. Непријатељ је претрпео велики пораз, док су губици Новгородаца били незнатни.

И једна од највећих битака у руској историји, на Куликовском пољу (1380. године), решена је у корист руске стране захваљујући информацији, која је стигла у прави час. Куликовска битка се сматра прекретницом у руској историји. Тада су се ујединила скоро сва руска књажевства против Златне Хорде, под чијим јармом је руски народ живео 200 година. Велики кнез Московски Дмитриј, који је након ове битке добио надимак Донски, послао је претка познатог руског песника Фјодора Тјутчева, бојара Захарија Тјутчева у Златну Хорду са много злата, сребра и два преводиоца. Тамо је бојар, преко „верних људа“, сазнао о издаји рјазанског кнеза Олега и о плановима татарског кана да крене у поход на Руске земље, успут сјединивши се са војском литванског кнеза Јагела (1377-1434) и Рјазанцима. Они су намеравали да се тајно састану на обали реке Оке и одатле, тако уједињени, крену у заједнички поход на Москву. Не губећи ни тренутак, Захарије Тјутчев шаље коњаника Великом кнезу с узнемиравајућом вешћу. Добивши извештај, књаз Димитриј решава да предухитри непријатеље и порази емира Мамаја пре доласка његових савезника. Уз помоћ шпијунске активности, кнез Димитриј није дозволио уједињење Татара и Литванаца пред почетак Куликовске битке, што је у многоме одредило њен исход.

Ипак, до професионалне обавештајне службе још је било далеко. Прва државна служба тог типа основана је тек за време владавине Ивана IV Грозног (XV век).

Милена Цмиљанић,