Сећање на руског архитекту без кога Београд не би био Београд

Постоје људи за које се с правом може рећи да би без њих све изгледало другачије. И то у буквалном смислу речи. Један од њих је свакако Николај Петрович Краснов, а годишњица његове смрти је повод да се сетимо и његове непролазне заоставштине у Београду, широм Србије, Русије и света.

При помену његовог имена међу данашњим Београђанима, а поготово међу млађим генерацијама, мало ко би знао у чему је његова заслуга, али зато када би почели набрајати зграде које је он пројектовао, онда би свима постало јасно о коме се ради, с обзиром да су по његовим нацртима изграђена здања која су данас најпознатија и најпрепознатљивија у Београду - као на пример зграда Владе Србије, Министарства иностраних послова, зграда Патријаршије, унутрашњост србског Парламента, и многи други репрезентативни објекти.

Дакле, руски архитекта Николај Краснов је читавих 30 година био архитекта царског двора Романових, где је између осталог пројектовао надалеко чувени летњиковац под називом Ливадија на Криму, који и данас представља велику туристичку атракцију, а тај дворац је познат и по томе јер је управо у њему била одржана Конференција на Јалти 1945. године, односно историјски састанак Стаљина, Рузвелта и Черчила на коме је одређена судбина послератног света.

Међутим, након Октобарске револуције у Русији, Краснов је заједно са многим другим царским присталицама кренуо у емиграцију, где се након неколико година лутања обрео у Београду 1920. године, где је радо прихваћен, и као признати архитекта врло брзо био постављен за Инспектора у краљевској управи Министарства грађевинарства, да би у следеће две деценије пројектовао монументална здања у Србији и шире.

Дакле, у својој новој домовини, Краснов је оставио вероватно највећи траг који један архитекта може да остави, с обзиром да би без његових објеката било немогуће замислити данашњи Београд. Подсетимо се да у његов архитектонски опус, поред већ поменутих зграда Владе и неколико министарстава, спадају и зграде Архива Србије, Југословенског драмског позоришта, унутрашњост Старог Двора на Дедињу, Мост Краља Александра који се некада налазио на месту данашњег Бранковог моста, а такође и бројне друге зграде у самом центру Београда.

Осим тога, заслуга Николаја Краснова је и изглед чувеног србског војног гробља Зејтинлик у Солуну, као и спомен-костурнице на острву Виду, а у Црној Гори је реконструисао Његошеву капелу на Ловћену.

То су наравно само нека дела по којима данас памтимо тог великана руске и српске архитектуре, јер их је тешко све поменути с обзиром на њихову бројност и раширеност. У сваком случају, поводом годишњице његове смрти, Николај Петрович Краснов је очигледно заслужио да поједине институције и медији обрате пажњу на његову богату заоставштину због немерљивог доприноса србској престоници. А да би се то схватило, довољно је само подићи поглед и прошетати центром Београда. За оне зграде, за које вам се учини да највише доминирају својом лепотом – будите сигурни да су дело руског архитекте Николаја Краснова.

Ратко Паић,