Московска публика играла заједно са србским глумцем

Србија је и даље обавезни учесник међународног позоришног форума Златни Витез. Ове године московској публици је била представљена монодрама Идеја Фикс по књизи руског писца с краја 19. и почетка 20. века Леонида Андрејева Мисао у извођењу глумца Народног позоритша у Новом Саду Страхиње Бојовића.

Јунак приче је доктор Антон Керженцев који је убио свог друга. Пролазећи судску медицинску експертизу у психијатријској клиници, он сам не може да схвати да ли он глуми лудило као здрав човек или глуми понашање нормалног човека као лудак. Шта више, Керженцев сам оптужује професора за то да они износе своје мишљење као робови сопствених страсти и порока. Између осталог, по речима самог глумца, ову поставку за московску сцену он није одабрао случајно. То је био његов дипломски рад на глумачкој академији у Новом Саду.

- То је прича коју сам колико се сећам изабрао пре дванајест година. Одувек дам волео да читам Андрејева. Овај текст ми се нарочито допао због снаге коју он има, због тог јаког карактера. Мене занима да се он бави неким, да кажемо, асоцијалним ликовима који имају довољно снаге да се одвоје од свих нас и да уместо нас ураде или ужасно добре или ужасно лоше ствари. Мене је фасцинирало за то што ту су присутне ужасне психичке и физичке снаге. То је оно зато што је мене привукао тај ужасно снажан комад. Ја чак мислим да то је управо мушки комад.

У лику јунака књиге Андрејаве Страхиња Бојовић је деловао толико убедљиво да је сама публика нехотице замислила себе у улози професора психијатријске клинике.

- Оно што сам приметио, и што је било одлично, то је невероватна пажња. Мислим да су добро пратили представу. И то је мени помогло. Ја их не видим, мрак је, али ја видим неке обрезе. И то је оно што је невероватно у позоришту, а то је да не видим очи, а ми некако комуницирамо. Ту се практички десио наш заједнички чин. Ја мислим да је публика играла у представи. А није то тако увек. Мени је било лепо зато што је публика  заједно са мном играла представу. То је оно зашто сам ја и захвалан и зато што је то било на том нивоу на коме је и требало да буде.

Као и многи србски глумци, Страхиња Бојовић кога је позвао потпредседник Златног Витеза из Србије Јован Марковић, чуо је за овај фестивал и раније.

- Ја сам за Златни Витез чуо зато што су ту долазили многи наши глумци као што и Небојша Дугалић. Ја знам и нека срећна времена када је било више средстава па да су ту долазило и Народно Позориште. Знам за то све, и радујем се што углавном и људи у Србији знају за Златни Витез. Просто ми је сада била једна част, пре свега због Леонида Андрејева и због Русије која је извела њега и све остале сјајне писце. Било је време када ја пар месеци нисам ништа ни чуо шта ће се догађати. А велику трему сам осетио седам дана пре тога што ја сам морао да овде дођем. Али се све тако лепо завршило. Ја се захваљујем и организаторима, и Јовану Марковићу, и Николају Бурљајеву, и свима који су нама овде помогли да дођемо и да боравимо ту неко време.

Страхиња Бојовић је изнео и своју личну радост. У руској престоници он се састао са старим другом, глумцем Срђаном Симићем који је 2009. године сам долазио на Златни Витез са представом Москва-Петушки по књизи писца Венедикта Јерофејева, а годину дана касније сам прешао у Москву и основао овде своју позоришну радионицу.

- Нисам Срђана видео бар седам година. И баш сам онако срећан да сам се лепо ту уклопио. Ја овде боравим, и мени је свеједно да ли сам у Србији или у Русији. То је вероватно због људи. Али ми је драго због Срђана пошто у Москви ја никога не знам осим њега. Сад сам упознао гомилу људи. Ко зна, може неки пут да тако дођем.

Григориј Соколов,