Блага клана Гурлит. Музеј у Линцу истражује порекло своје колекције

Клан уметничких дилера Гурлит нашао се у центру скандала кад се сазнало да су му баварске власти одузеле колекцију Корнелијуса Гурлита у Минхену коју је наследио од оца Хилдебранта Гурлита, великог трговца уметничким делима.

За време нацизма Хилдебранд је трговао „дегенеративном уметношћу“, а такође је бирао радове који одговарају „аријевском духу“ и Хитлеровом укусу за „фиреров музеј“ у Линцу. Истим тим, само у мањим размерама, бавио се његов рођак Волфганг. Обојице већ одавно нема међу живима. Колекција Волфганга Гурлита (Wolfgang Gurlitt) чини основу музеја LENTOS у Линцу, а Хилдебрандова колекција је обнародована само делимично. Стела Ролинг, уметнички директор LENTOS у интервјуу за „Глас Русије“ рекла је нешто о томе како се одређује порекло слика из колекције.

Волфганг Гурлит се бавио трговином уметничким делима у време национал-социјализма. Зато је било потребно да тачно одредимо порекло радова из његове колекције како бисмо сазнали која спадају у насилно одузета уметничка дела и која од њих треба, која морамо и желимо да вратимо наследницима некадашњих власника.

Причало се о томе да је Волфганг Гурлит имао везе с трговином „дегенеративном уметношћу“, као и да је био повезан с пројектом стварања „фиреровог музеја“ у Линцу. Колико су основане ове гласине?

- То нису просто гласине. Заиста је тако, то је историја, то су чињенице. Волфганг Гурлит није био нациста у идеолошком смислу, није био члан партије, али се бавио својом професијом трговца уметничким предметима. До сада смо установили да је десет радова из наше колекције на неодговарајући начин доспело у наш музеј. Он их је добио од бивших власника-Јевреја, који су били принуђени да продају ова дела. Ових десет дела смо вратили наследницима некадашњих власника, односно обавили смо реституцију. Најпознатије слике које смо вратили 2009. године јесу портрет Марије Монк (MariaMonk), коју је насликао Густав Климт (GustavKlimt) и слика Егона Шилеа (EgonSchiele) „Мртви град“. Такође, ту је избор од шест дела Антона Ромакоа (AntonRomako), која су, на нашу радост остала у Музеју Lentos. На дугорочно чување нам их је предала тренутна власница. У случају једне слике Вилхелма Трибнера (Wilhelm Trübner), наишли смо на разумевање наследника и питање регулисали финансијским средствима.

Волфганг Гурлит је потицао из династије трговаца уметничким делима. Он је био рођак Хилдебранда Гурлита о чијем сину, Корнелијусу Гурлиту се сад много говори. Какав је однос према ономе што се десило с колекцијом Корнелијуса Гурлита у стручним круговима?

- Треба дефинисати која уметничка дела су насилно одузета. Не смеју се доносити преурањени судови као што се то дешава у случају Корнелијуса Гурлита. Сам Корнелијус Гурлит није учинио ништа незаконито. Он је наследио колекцију и по важећим немачким законима ништа није морао да врати. Уједно, незнатан део његове колекције се можда може сврстати у насилно одузета уметничка дела. Моје мишљење је следеће: ако је заиста дошло до реституције она обавезно треба да буде обављена како треба, лично то признајем, такво је моје убеђење. Али, Корнелијуса Гурлита су врло брзо осудила и демонизовала средства за масовно информисање, што је неправилно. И сад, неколико недеља после почетка ове приче она изгледа мало другачије.

Има ли основа да се претпостави да се у поседу породице Гурлит налазе и друге сличне колекције?

- То се не може искључити. Волфганг Гурлит има кћерку. Не знамо шта она поседује. И нико не може да зна, иако се, наравно, не може искључити могућност да је нешто наследила од свог оца. Има и других чланова породице, не познајем све. Знам да је један рођак у Барселони, он је говорио у вези с овим случајем. Још један живи у Вирцбургу, он је предао своје слике пошто више није желео да их држи у својој кући. Дакле, још ни из далека није све јасно и завршено.

Стижу ли захтеви из иностранства? На пример, из Пољске, Русије, Француске и других земаља?

- Да, има жалби. Неке подносиоце захтева заступају адвокати из Берлина, друге из Аустрије. Што се тиче захтева за повраћај уметничких вредности из других европских земаља или САД – нисмо их још добијали.

Вратимо се Корнелијусу Гурлиту и његовој колекцији. Многи захтевају од немачких власти да објаве потпуни списак дела из његове колекције. Да ли подржавате ову идеју?

- Не, сматрам да би то било неправедно. Не може се историјској неправедности супротставити нова неправедност. То је приватна колекција. Зато стручњаци за истраживање порекла треба да имају могућност да мирно анализирају које слике спадају у насилно одузета дела. Затим би се с господином Гурлитом могло разговарати о томе како би желео да поступи с овим делима. Међутим, друге слике су у приватном власништву и нико не би желео, ни ја, ни ви, да наша приватна својина са свим детаљима буде наведена у штампи.

Сергеј Берец,