Уједињени економски емирати?

Земље Персијског залива плански купују активе највећих западних компанија. Инвеститори из арапских земаља не само да користе повољне услове, него и сами оснивају на територији других земаља стабилне финансијско-индустријске структуре. У Европи је то већ почело да изазива немир. Неки аналитичари и медији су почели да говоре о планској економској експанзији арапских земаља на Запад.

„Нова арапска империја“ – тако се зове чланака у шпанским новинама La Vanguardia. Подаци, које су њени новинари сакупили, стварно, импресионирају. Тако, Катар поседује Shard и светски трговачки центар Harrods у Лондону. Осим тога, Доха контролише и француски информациони гигант Lagardère и легендарну америчку јувелирску марку Tiffany, немачке фирме Volkswagen-Porsche и Siemens. Уједињеним Арапским Емиратима припада 100% шпанске нафтне компаније Cepsa, они су партнери General Electric, Airbus и Boeing-у. Кувајт је купио европски централни офис Bank of America, улаже средства у највећи грађевински подухват Hudson Yards у Њујорку. Осим тога, ове земље практично преузимају контролу над светским фудбалом.

„Власти земаља Персијског залива говоре да међу њима влада жестока конкуренција. И зато, када, на пример, Катар објави о неком свом грандиозном пројекту, онда Саудијска Арабија мора да одговори нечим ништа мање грандиозним. То је Исток! Највероватније, да су власти лукаве на источни начин: у последње време у њиховим потезима се не види конкуренција, а зачуђујућа усклађеност (макар за време „арапског пролећа“). Али, о експанзији се још не може говорити, сматра директор Центра политичких система на факултету светске политикологије МГУ „Ломоносов“ Василиј Кузњецов.

- Постоје, наравно, идеје о порасту утицаја у међународној економији и међународној политици. Одређене потешкоће су последица тога што се политика земаља Персијског залива, углавном, формира субјективно. У тим монархијама спољнополитичку стратегију прави узак круг људи иза затворених врата. То повећава политичку непредвидивост, носи одређени ризик. Може се говорити – чисто теоријски – о идеји обнављања некаквог јединства арапског света. Али, те идеје не долазе од својих политичких елита, већ од одређених група.

Треба рећи, да многи не мисле на овај начин. Како, осим експанзија, могу да се назову огромне финансијске инвестиције арапских земаља у европске и америчке грађевинске, индустријске и банкарске пројекте? А ова експанзија се најбоље види у двема гранама: ваздушни саобраћај и фудбал. Економиста и историчар Оливија Ороско из Центра за проучавање арапског света, каже да се Персијски залив претвара у транспортни чвор, мост између Европе, САД и Азије. Доха, Дубаи и Абу Даби су сада заузети изградњом величанствених међународних терминала, поред којих ће бити изграђени трговачки центри и хотели. И у иностранству се посао са авиопревозницима Катара и УАЕ развија успешно: њихове државне авионске компаније стално отварају нове линије у САД, Азију, Африку и на Средњи исток и сматрају их најбољим на свету. Што се тиче фудбала, довољан је један шпански пример. Тамо, у оквиру једне добро осмишљене PR акције, вешто комуницирају два моћна средства пропаганде: клуб „Реал Мадрид“, чији је спонзор авионска компанија Emirates, а спонзор „Барселоне“ је њихов конкурент Qatar Airways.

Једном речју, очигледно је да Доха, Дубаи и Абу Даби раде по детаљном и усаглашеном плану. За сада се може говорити о стварању економског пространства. А, даља експанзија може прећи и на политички ниво, сматра стручњак за Исток из Института за стратешке прогнозе Сергеј Демиденко.

- Сада су финансијске елите Персијског залива део светске елите. Ове државе се више не боје репресија са стране Запада, они имају могућност да остварују у потпуности самосталну политичку линију. Они сада нису одметници, нису outlaw – они су у потпуности равноправни партнери западних фирми и крупног капитала. Огромна средства су инвестирана у Европу. Узимајући у обзир њено стање, тешко да ће моћи без арапског новца. У вези са тим, ја прогнозирам да ће доћи и до политичке и до културне експанзије.

Стручњак не искључује могућност да радикалне организације, које сада раде у Европи, финансирају одређени кругови из земаља Персијског залива. Они су још помало опрезни, раде уздржано. Међутим, треба имати у виду и аргумент да Катар и Саудијска Арабија сматрају да је на њима нека „историјска мисија“ у ширењу „истинског ислама“ – вахабизма, салафизма. Господа из Дохе и Дубаија нису само бизнисмени, они су и проводници ове „божје воље“. Тако да без политике, помешане са религијом, неће моћи никако.

Игор Силецки,