booking.com
Почетна страница > Новости

Највећа вредност је наша драга Отаџбина - таква, какву нам је Бог дао

Највећа вредност је наша драга Отаџбина - таква, какву нам је Бог дао
05.11.2013. год.

Јелена Бондарјева је објавила књигу „PAX ROSSICA - руска државност у радовима историчара у иностранству”

 

СУДБИНА А. В. Соловјева, енциклопедијски образованог човека, била је трагична. После многих искушења његово последње радно место била је катедра за историју на Женевском универзитету, када се после рата нашао у Швајцарској. Али, пре тога прошао је Титове затворе, транзитне логоре, два пута је губио све своје списе и библиотеку. Његова породица је хапшена, у сарајевском затвору његова жена је постала инвалид,  касније је успео да извуче породицу. Три-четири године провели су у транзитним логорима и на крају се населили у Швајцарској. Тамо је морао да полаже велики број испита, међутим, веома брзо је доказао своје професионалне способности. Помогло му је бриљантно знање страних језика, европске историје, римског и византијског права. Ма како да је парадоксално, током 1950-1960. неки радови Соловјева, наравно, из уже струке, објављени су у совјетским часописима.  Он се својим стваралаштвом још за живота вратио у Отаџбину. Његова биографија као научника, у том смислу је успешнија.

 

  • Шта по мишљењу Александра Васиљевича Соловјева садржи појам „Света Русија?
         Соловјев је написао јединствен циклус чланака „Света Русија. Оглед о развоју религијске и друштвене идеје”, „Национална свест у руској прошлости”, „Бела и Црна Русија. Искуство историјско – политичке анализе”. У огледу „Света Русија” он пише о самосвести руског народа, о томе којим садржајем се у разним историјским периодима испуњавао сам појам „Русија”. Његов рад о Светој Русији објављен је пре познатог чланка А. В. Карташева на ту исту тему. Са мог становишта дубље је тумачење Александра Васиљевича.

А. В. Соловјев пише о томе зашто се баш у Русији у свести народа тако дубоко укоренила туга због изгубљене Небеске Отаџбине. Треба разумети да су се током кратког периода историје десиле огромне промене у средњевековном уређењу света. Пала је Византијска империја, Цариград, у који су прво ушли Латини – крсташи, затим иноверни Турци. Земља од које је Русија примила хришћанску веру, црквене књиге, наслеђе Светих Ћирила и Методија, нашла се под Агарјанима. Са Запада према Пскову и Новгороду приближавају се Латини. Са Истока притиска Орда. И у таквом окружењу нашла се Русија која једина чува истинску веру. Од сада се њена дужност, служење и мисија састоје у очувању Православља. А ту идеју присвојило је читаво друштво – од кмета и кожарског радника до кнеза и митрополита. Ево још један разлог зашто се Русија назива Светом.

 

  • Познато је да се за древне руске писаре, као што су били митрополит Иларион Кијевски и преподобни Нестор Кијевско-Печорски, поимање историјског пута руског народа реализовало кроз призму Светог Писма. За њих је било очигледно да целовитост и снага државе зависе од тога да ли народ живи у страху Божијем, испуњава ли заповести Господа. Да ли сте наилазили на сличне погледе у радовима историчара руске емиграције београдског друштва?

 

Београд, булевар Теразије. Фотографија из 20—их година

         - Наравно, у руској историји било је периода када није било државног јединства, али је постојало црквено јединство, које је народу омогућавало да сачува поимање свог националног заједништва. Стога је управо црквено јединство било залог каснијег успостављања државног јединства. Такви конкретни историјски примери представљени су у научним радовима. Узмимо Смутно време. Нема државе, распарчана је. Ту су и Пољаци, и Швеђани и унутар саме државе Руси ратују с Русима – уопште, потпуни хаос. Одакле долази увиђање јединства и неопходности успостављања државе? Из Цркве, од патријарха Гермогена. Како је приметио филозоф  Владимир Соловјев, „Светој Русији потребно је свето дело”. Успостављање јединства државе после Смутног времена и јесте било то свето дело. 

 

  • Проблеми који се тичу људских права и границе човекове слободе били су у свим временима једни од најактуелнијих и највише противречних. Управо те проблеме покреће Ј. В. Спекторски у свом раду „Либерализам”. До каквих закључака он долази проучавајући ове проблеме?
         Треба разумети у које време је Спекторски писао чланак о либерализму. То је међуратни период, после револуције када су после Првог светског рата у Европи успостављени ауторитарни режими – у Италији, Немачкој, Шпанији. У Русији је - совјетска власт која је срушила историјске основе државе и демократске уставне институције. У том периоду идеје човекове слободе воље и грађанске слободе доживљавају пад. Спекторски говори о томе да ће ауторитарни режими пасти, либерализам ће још доживети и ренесансу, а онда ће бити веома важно сетити се да се слобода пре свега одређује етичким нормама, моралом. Чини ми се да је тај чланак веома актуелан баш сада.

        Мислим да ће још један чланак Спекторског изазвати интересовање самом тематском оријентацијом: „Западноевропски извори евроазијства”. После распада СССР-а овај правац историографије и политикологије добио је нови подстицај за развој и за другачије тумачење, а многи у филозофији евроазијства виде оличење „трећег пута за нашу земљу”. Мислим да ће у хору адепта и критичара „трећег пута” бити корисно да се чује глас таквог познаваоца какав је Спекторски.

 

 

Група руских емиграната. Други слева – генерал Врангел, трећи слева – Митрополит Антоније (Храповицки)

         Уопште, по мом мишљењу, важно је разликовати економске и привредне тенденције и векторе развоја, који су у ХХI веку усмерени према Азији, од вредносних, идеолошких и цивилизацијских основа на којима се заснива руска/русијска државност. Чак је и утемељивач евроазијства у историографији, Г. Вернадски, говорио о Русији да је „посебан свет, посебан део света”.

 

  • Како Ф. В. Тарановски оспорава презрив поглед који се на Западу формирао у односу на руску државност као на „царизам”, у којем државна власт има хришћанску основаност и који треба да одбаци сваки културни Европљанин који поштује себе?
         Такав став је испод сваке научне критике, зато што је руска државност у свом развоју прошла све исто такве фазе политичке еволуције, које су прошли основни народи Европе: од властелинског наслеђа преко периода феудалне уситњености до централизоване државе, монархије, апсолутистичке и уставне монархије.

        У чланку „Државна култура Русије” Ф. В. Тарановски све то сасвим јасно и кратко дефинише: „Цар је – словенизована форма „цезара”, дакле – реч и појам који долазе из римских извора европске културе; то је код Јужних и Источних Словена прихваћени назив великодржавног монарха, односно државе која је дошла до сазнања и могућности ефикасног светско-историјског служења... Суштина царске власти изражава се термином „самодржавље”. Сем тога, „самодржавље” није некакво егзотично измишљање некаквих варвара него словенско-руски термин преведен са грчког за означавање оног својства државне власти, које се на романско-немачком Западу назива суверенитет.

        Самодржавље је – суверенитет, посебно монархистички суверенитет о којем су немачки познаваоци државе својевремено  писали читаве томове. У појму самодржавље непроменљивим је остало само начело „не-производности” врховне власти цара, то јест независности монархистичког принципа. Суштина овог принципа састоји се у начелу хијерархије која се гради одозго и долази од Бога, у којем власт добија своју трансценденталну оправданост”.

        Размишљања овог руског научника данас су актуелна као никад. Желела бих да се у трагањима за нашом националном идејом, за кодом развоја наше државе, узму у обзир цивилизацијске основе наше државности о којима су размишљали историчари и познаваоци државности у изгнанству.

 

  • Јелена Антолјевна, ваша нова књига изашла је са ознаком „Актуелна историја”. Шта бисте најпре желели да испричате, или да подсетите читаоца ове књиге?
         - Пре свега, желела бих да оснажим размишљање нашег читаоца о томе да је за нас највећа вредност наша драга Отаџбина. Непосредно пре свог трагичног страдања Пушкин је писао Чаадајеву: „Кунем се чашћу да низашта на свету не бих желео да променим Отаџбину или да имам другу историју осим историје наших предака, такве, какву нам је Бог дао”.

        Стваралачка баштина руских историчара-емиграната храни најрадозналије умове и омогућава да се познати историјски догађаји виде у потпуно другачијем светлу, без идеолошких наслага. Будући да код нас, нажалост, има много спекулативних и површних, а понекад несавесно написаних књига о руској историји, веома тешко се оријентисати у том огромном мору историјске литературе. Да би тај задтак учинили лакшим планирали смо низ издања „Актуелна историја”.

 

         Серија издања „Актуелна историја” формира се на следећи начин: одабирамо кључне, спорне теме и тражимо од водећих стручњака да пишу о тим темама, при чему се у свакој књизи обавезно  ставља избор документа да  би у потпуности могли да се отворе и погледају.

        На пример, ове године изашла је изузетна књига ”Први Отаџбински рат. 1812. година”. То је још једна тема која је изнедрила велики број интерпретација. Понекад долази до тога да неки наши историчари понављају исте клишее као агитатори Наполеонове армије: „Добро би било да нас је Наполеон освојио, јер бисмо 50 година раније укинули ропство кметова”.

 

         Треба разумети да ништа од тога не би било, а Наполеона и његову концепцију освајања света  треба схватати управо као претечу Хитлера. Није случајно што је најезду „дванаест језика” руски народ доживео као Отаџбински рат. А у тој књизи ми смо са различитих становишта показали зашто се он звао Отаџбински.    

 

  • У којој мери је књига коју сте сада издали наставак дела вашег оца Анатолија Филиповича Смирнова, аутора радова о Н. М. Карамзину, В. О. Кључевском, Н. И. Костомарову?
         Историографски приступ мог оца имао је озбиљан утицај на мене, иако историографија није баш омиљени предмет историчара. Сматра се да није занимљива. Све те школе, правци... ради чега су, зашто? Међутим, мој отац увек је сматрао да се без пажљивог упознавања са радовима претходних аутора не може започињати нов посао. Потребно је не само прочитати све што је написано на ту тему пре тебе, него све и разумети. И само ако после тога видиш да и ти можеш нешто да додаш, да имаш нешто да кажеш после свих твојих претходника, тек онда можеш да се прихватиш посла. Такав приступ захтева посебну одговорност.

        Анатолиј Филипович написао је тријаду „Карамзин, Костомаров, Кључевски” (али, оставио је С. Соловјева по страни), а његова књига – не о историчару, већ о истакнутом руском државнику, реформатору М. М. Сперанском, није завршена. О томе смо много разговарали зато што се научни рад мојих драгих Београђана некако налази на споју познавања државности и историје. Наравно, мора се приметити колико заједничког имају последњи главни јунак у истраживањима мога оца и јунаци мојих књига. У сваком случају, читав мој пут у науци формиран је, без сумње, под утицајем мога оца.

 

  • Можете ли нам рећи неколико речи о Фонду историјске перспективе Наталије Нарочницке, који је намењен оживљавању историјског памћења руског народа?
         Ја већ седам година радим у Фонду историјске перспективе, Наталија Алексејевна и ја смо колегинице и истомишљеници и у томе је моја животна срећа, зато што је она – изузетан човек у свим аспектима: и као научник и као мислилац и као политичар. Мислим да је и Фонд историјске перспективе, који је она основала, такође посебна друштвена организација; бавимо се разноврсним пројектима и програмима, али су сви они обједињени најважнијим – бригом и љубављу према историји Русије и њеној садашњости. Надамо се да ће и наши радови бити у служби јачања моралних принципа и развоја наше Отаџбине.

 

 

Србски плакат 1921.г. Помозимо Русији – тиме помажемо себи

         Имамо и два озбиљна, а мислим и по много чему, јединствена сајта. То су интернет-новине „Стољетие”, које дневно посети до 8.000 људи и које се свакодневно обнављају са 3-4 материјала. Сем тога, читаоци веома много пишу и остављају коментаре. То је живи, интерактивни сплет комуникације.

         И портал „Перспективе” је јединствен. Заиста се може рећи да други такав не постоји. Главни уредник портала је Јекатерина Алексејевна Нарочницка. Рекла бих да је то портал научних информација о веома широком спектру питања. На њему су пажљиво проверени научни материјали о проблемима историје, међународних односа, као и политички и социолошки материјали.

Србски плакат 1921.г. Помозимо Русији – тиме помажемо себи

         Осим серије „Актуелна историја” имамо и друге издавачке програме. На пример, бавимо се темама евроазијске интеграције, а такође и политички актуелним темама, као што су „обојене револуције”. Фонд је спровео веома занимљиво истраживање о правима националних мањина у балтичким земљама, константно истражује представе о лику Русије у европској заједници и у средствима јавног информисања. Нећу све да набрајам, јер ће то  заузети много места, Рећи ћу само да се Фонд бави, поновићу, разним пројектима и програмима, али је у центру сваког програма наша вољена земља, њено место у свету и светској историји. 

 

 

  • Испоставља се да је све то нераскидиво повезано са темом ваше књиге – Руским светом – Pax Rossica?
         - Ви сте, по свој прилици, у праву, сва наша делатност је у сваком случају повезана са процесима која сада доживљава велико руско цивилизацијско пространство. Ево како је о томе писао Ф. В. Тарановски, а његова формулација дала је назив читавој књизи:

 

         - „Руска државност је у свом историјском напредовању  подржавила, дакле, цивилизовала  огромна пространства и бројна примитивна племена Европе и Азије; најбројнијем становништву доносила је мир утемељен на чврстом правном поретку: како се некада говорило о рах Romana - може се и треба говорити о  рах Rossica. Руска државност је самим својим постојањем заштитила словенство као посебан културно-историјски тип... Од расутих источно словенских племена, која су се груписала у три основна огранка - малоруски, великоруски и белоруски, руска државност је развила велики триједини народ и његову заједничку, велику духовну културу...”

        Јер, Руски свет је комплексна појава, вишедимензионална:  руски свет се пре свега стиче у нама – у нашој души, у нашој породици, у нашем дому, при том, руски свет је – поредак наше привредне, пословне, управне делатности – цивилизацијски код развоја, како је то изванредно дефинисала Наталија Нарочницка; руски свет је и – визија света, руска идеја о уређењу света, о принципима сарадње са другим народима и државама, то су Руси у свету.

         Веома је важно да сачувамо и развијемо ту јединствену целовитост слике света и света у нама самима.

       

          (Разговарао Михаил Алекумов)

         Превела

         Ксенија Трајковић



  • Извор
  • fakti.org/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Међу наоружањем које су користили милитанти тзв. „Исламске државе“, могу се наћи најегзотичнији примерци: од немачких јуришних пушака StG 44 из Другог светског рата, до украдених модерних кинеских ручних...

Министарство спољних послова Русије саопштио је да ОЗХО и међународни механизам за помоћ у истрази злочина против међународног права у Сирији планирају да закључе „меморандум о разумевању“.


У ваздушном нападу међународне коалиције на челу са САД на селo у сиријској провинцији Дејр ел Зор погинуло је 40 цивила, од којих су већина жене и деца, јавила...

Оптужбе САД и Украјине на рачун Русије у вези са „агресивним поступцима“ у Црном и Азовском мору нису тачне, изјавио је посланик Државне думе Русије са Крима, Андреј Козенко. ...


Сједињене Америчке Државе и Украјина ће настојати да се пројекат магистралног гасовода из Русије у Европу не оствари, изјавио је амерички државни секретар Мајк Помпео на састанку са украјинским...


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Што природа украси

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА