Културна револуција: лично или друштвено покајање

Лист Глобал Тајмс је саопштио да је Чен Сјаолу, син маршала Чен И, посетио пекиншку школу вишег ступња № 8. Заједно са неколико своих школских другова он је замолио професоре за опроштај за оно, што је било учињено у време «културне револуције». Иначе тема личног кајања за учешће у малтретирању професора и школских другова у периоду културне револуције поново је постала актуелна овог лета.

Чен Сјаолу није био једини, ко је у последње време више пута изјавио да се дубоко каје због свог учешћа у трагедији културне револуције.

Опширну расправу је изазвала, например, публикација у часопису Јанхун Чунцу изјаве још једног бившег учесника културне реворлуције Ли Боциња. Пре пензионисања он је о свом трошку по праву комерцијалног огласа објавио прави политички манифест под насловом Дубока извињења. Сећајући се греха своје младости, Ли Боцињ истиче: мада је ситуација културне револуције приморавала да се то чини, ипак, постоји и лична одговорност за учињено зло. На интернету су бурно коментарисана кајања и другог учесника културне револуције – Џан Хунбина. Тобоже, за контрареволуционарне изјаве је била погубљена његова мајка. Како истиче Џан Хунбин, свој и друштвени задатак он види у сахрани епохе културне револуције. Могуће је да је остарела генерација (Чен Сјаолу ове године навршава 67 година) са висине свог узраста одлучила да трезвено оцени митинге, критике и малтретирања професора и рођака, у којима је морала да учествује. Дакле, реч је о моралним патњама неких личности, које су се нашле у жрвњу историје. Међутим, можда је узрок дубљи. У друштву, судећи по свему, постоји осећај да права сахрана епохе културне револуције још није одржана. Још 1981. године у одлуци ЦК КПК било је речено да је културна ревролуција била «немир, који је нанео озбиљне штете партији, држави и читавом мултинационалном народу». Међутим, како истичу многи кинески научници, до праве дубоке друштвене свести о догађајима 1960-70-их година још је далеко. Мада је одговорност партијског руководства за потресе културне револуције званично призната, курс партије се сматрао и даље се сматра правилним. Међутим, како следи из признања бивших хунвејбина, лик «новог човека», кога је васпитала та иста партија, био је веома далек од моралних захтева, између осталих и традиционалног кинеског морала. Џан Хунбин је стасао у новој Кини, те нису га феудални заостаци натерали да пошаљу мајку у погибију.

Није се случајно читав тај сложени комплекс питања поново нашао у центру друштвене пажње. Судећи по свему, руководство је спремно за нову рунду реформи – о томе ће бити реч у новембру на 3. пленуму ЦК КПК. Реформе, како сматрају многи, могу да буду веома радикалне, зато, како увек бива приликом преокрета у развоју, од искључиве је важности друштвени консензус.

Међутим, покајање бивших хунвејбина је само једна страна данашње ситуације. Истовремено долази до идеализације културне револуције, раста идеологије левичара, што је још једном демонстрирао предмет Бо Силаја. Све то сведочи да се у кинеском друштву одвијају сложени идеолошки процеси, те оно далеко није јединствено. Ослонац може да буде нађен, како сматра данашње руководство, у идеји кинеске маште и националног уздизања. Међутим, то не укида- а можда управо предвиђа потпунију и трезвенију оцену прошлости, сложеног историјског пута кинеске нације у 20. веку. Хармонија у друштву може да буде постигнута можда управо у том правцу. Како је рекао пре неколико година кинески научник Сиј Бењ, друштвено помирење значи да неће бити обрачуна поводом протеклих свађи, али оно не значи да протекле свађе могу да буду заборављене.

А Карнејев,