Човек као улов друштвених мрежа

Једној мојој колегиници, младић који је хтео да се упозна, пружио је визит-карту на којој није било ничега осим адресе странице на једној друштвеној мрежи. Девојци је било драго јер коначно постоји брз начин да се сазна да ли он на пример већ има верну жену и троје деце (ако, наравно, не крије такве занимљиве информације).

У сваком случају друштвене мреже одавно су постале део нашег живота: уз помоћ њих се комуницира, путем њих се зарађује. Понекад људи у њима готово живе. Група Black Eyed Peas имала је такве стихове: Google is my professor, Wikipedia checker. Развијајући тему, можемо рећи да су друштвене мреже друго ја, које некада поново прелази у прво.

О феномену друштвених мрежа говоримо са познатим руским блогером, путником и бизнисменом Сергејом Дољом и Милошем Ђајићем, познатим србским „твитерашем“, оснивачем и директором „Центра модерних вештина“.

Леондар Коен је певао: I am just staying home tonight, getting lost in that hopeless little screen. Реч је, наравно, о телевизији. Али чини се да се све то може рећи и за друштвене мреже. Шта можете да кажете о феномену зависности? Како се он лечи? И можете ли себе да назовете зависником?

Сергеј Доља: Несумњиво зависност од друштвених мрежа је болест савременог доба. На пример, моја супруга када легне да спава ставља поред себе телефон и ноћу проверава Твитер. Нажалост или на срећу, лично нисам тако погођен: имао сам тренутак када пре две-три године нисам могао да живим без читања нових порука. А сада сам много мирнији у том погледу. Планирам да путујем на Северни пол, где ћу бити две недеље без интернета и било какве везе. Код мене је зависност прошла сама од себе – једноставно ми је досадило. Такав сам човек: занимам се нечим, од прилике три године се предајем у потпуности томе што ме интересује, затим почиње да ми бива досадно и бавим се нечим новим. Сада сам нашао нову забаву – ресторан који сам направио. Тако да ми се чини да је најбољи начин лечења- да се пребаците на нешто друго.

Милош Ђајић: Кад год имамо неки тренутак слободног времена, не уживамо у рецимо пејзажу, природи или у крајњем случају у граду или улици у којем живимо, већ се хватамо за мобилни телефон- да видимо шта има тамо у виртуелном свету. Сигурно је да постоји нека доза зависности. Наравно, свако од нас гледа да то контролише и да се бори сам са собом, јер то је једна „зараза“. Та наша потреба је код неких израженија, а код неких мање изражена, да се нешто не пропусти или да неку вест не сазнамо прекасно је оно што нас у ствари тера да стално погледавамо у телефон, да видимо шта има ново на мрежи, на Твитеру, на порталима, итд...

Да ли за себе можете да кажете да сте у неком смислу зависник?

Сигурно да да, имам своју политику што се тога тиче (смех). Када одем на одмор, тих 15 дана се не дотичем Интернета. То је моја вежба, којом себи потврђујем да се нисам у поптуности „разболео“

Да ли друштвене мреже очекује судбина грамофонских плоча? Оне и даље постоје, али сада већ за врло узак круг људи.

Сергеј Доља: У ствари плоче су само носач звука, једноставно сада се музика слуша не на плочама и дисковима, већ скидају са интернета. Мислим да ће друштвене мреже живети, али можда у другом формату, појавиће се други уређаји, али тешко да ће саме друштвене мреже нестати. Зато што у савременом свету људима веома недостаје комуникација.

Добро, али не тако давно Фејсбук је приликом додавања нове особе у пријатеље почео да пита да ли одређену особу познајете у реалном животу. Ипак, то су два различита вида комуникације. И понекад се чини да када се превише веже за интернет, човек доспе у ситуацију очигледне усамљености: пријатељи као да постоје, али у пракси их нема.

Милош Ђајић: Претпостављам да оне које лично познајете да, то јест мислим да Фејсбук претпоставља да ће се њихове ствари више појављивати на вашем „тајмлајн-у“. Са друге стране сигурно да постоји самоћа и постоји осећај да сте са неким свакодневно у контакту, да знате шта се дешава, а да заправо не знате или да ту особу уживо нисте видели месецима.

Зависи од човека до човека. Делим мишљење да друштвене мреже могу много да вам помогну. Имам неколико личних искустава, где су ми различити људи, које управо нисам лично познавао, помогли и у ситуацијама када ми је било тешко или у ситуацијама када ми је био потребан пословни савет.

Сергеј Доља: Веома јасно разграничавам реалне и нереалне пријатеље: рецимо, у одређеним друштвеним мрежама додајем „у пријатеље“ само оне које знам лично, у другим, опет имам слободнију политику додавања. Рецимо, зашто сам почео да водим свој блог на платформи „Живи дневник“? Имам у животу реално око 20 правих пријатеља. Вратио сам се са пута. Могу, наравно, свакоме да одем у госте, покажем фотографије, да испричам. Али, много лакше је да једнпут напишеш о томе, а пријатељи ће знати, и други ће прочитати.

Још један пример – један мој пријатељ је седео на Скајпу ћутећи пред монитором лап-топа. Прилази му жена, каже – зашто ћутиш? Он је викнуо – ја ћутим? Зато што је у том тренутку успевао да комуницира са 7 саговорника паралелно. Тешко је рећи да ли оваква усамљеност прети људима и да ли је могућа варијанта када ћете комуницирати само са онима кога лично не познајете. Зато што се обично комуникација у друштвеним мрежама после извесног времена претвара у реални сурет.

Ми сви одлично памтио да када се на аеродрому Домодедово десио терористички акт, прве су о томе известиле друштвене мреже – и тек онда традиционални медији. Не чини ли вам се да су Твитер и Фејсбук претња по већ уобичајене медије?

Сергеј Доља: Код куће немам телевизор. Престао сам да га гледам пре три године, зато што сам се на све вести претплатио преко Твитера: тако вести сазнајеш много брже. Блогери су много оперативнији од новинара: ако се нешто дешава, увек је поред човек са мобилним, а репортер треба прво да сазна за догађај, затим још да допутује... И видим да последњих година друштвене мреже и блогери постепено истискују новинаре, зато нас новинари не воле превише.

Милош Ђајић:  Оно што сигурно видимо је пре свега опасност од гашења штампаних медија, значи листова, недељника и тако даље, који морају пронаћи начина да се прилагоде данашњем времену, а да опет опстану на тржишту. Са друге стране постоји велика опасност да ћемо, уколико немамо редакције, новинаре и класичне медије, изгубити велики део релевантног садржаја који се данас у највећем броју случајева дели путем друштвених мрежа.

Неколико речи о „Великом брату“. Како се односите према томе да су друштвене мреже објекат будне пажње разних специјалних служби.

Сергеј Доља: Лично у то верујем, али не узбуђује ме то пошто сам човек који поштује закон. Могу да замислим колико је људи које прате специјалне службе, и ја тако разумем да постоје неке кључне речи по којима они налазе шта може да их заинтересује. Не могу да замислим никакву опасност тог типа за себе, нека прате, тим пре што сам уверен да се то ради на нивоу аутоматизма, то не раде људи.

Милош Ђајић:  Самим отварањем налога на било којој друштвеној мрежи, пристајемо на одређене услове, које та друштвена мрежа прописује. Оно што сигурно стоји је да ми самим присуством на Интернету дајемо велики број података о себи. И о том, такозваном дигиталном отиску, на који можемо да утичемо, морамо да водимо рачуна. Наравно, злоупотреба података, криминал путем платних картица, је нешто чега морамо да се чувамо, али напросто то зависи од безбедносне културе сваког појединца. Ипак, није то много другачије од обичног живота, јер када идете улицом, не знате шта може све да вам се деси.

Не откривајући комерцијалне тајне, наравно, друштвене мреже вам помажу да зарадите у послу којим се бавите?

Сергеј Доља: Да, несумњиво врло помажу. Опет, узмимо мој ресторан: почео сам да пишем о њему од прве етапе, саветовао се са читаоцима, пратили су читав процес. На отварање је дошло 300 људи, само 180 је могло да уђе. Сада тамо често долазе моји читаоци.

Милош Ђајић:  Посредно да, зато што је већи број људи чуо за то што радим. Захваљујући друштвеним мрежама сам промовисао оно што сам до сада радио. Но, ипак то је стизало до већег броја људи. Коментари и могућност да питате учеснике, допринели су томе да будем ангажован. Не живим само од тога и није ми то најважније на свету. Али могу да приметим да у последње две године имам више понуда, које сам раније добијао преко организације, а сада ме и људи који ме не познају лично контактирају.

На интернету је све више само веома кратких саопштења, линкова или као у случају са Инстаграмом – једноставно се постављају фотографије. Последице су следеће: пад писмености и у целини пад нивоа текстовне комуникације. Да ли се слажете?

Милош Ђајић:  Сагласан сам, постоји велика опасност за све језике света, јер напросто технологија нас тера да будемо брзи и кратки. Оно што сигурно стоји као савет – је да књиге било у штампаној, било у електронској форми, не смеју бити заборављене. Али изградња вештине да се у мало речи каже суштина онога што хоћемо, а уз то и на најбољи и најлепши начин је нешто што може да нас подстакне!

Јована Вукотић, Тимур Блохин,