Наша пошта № 17

Дани руског језика у Србији су завршени. Надамо се да су они који су могли да посете прошле недеље Руски дом у Београду и учествују у разним манифестацијама посвећеним том догађају, уживали и сазнали много новог и интересантног.

Дани руског језика завршени су у понедељак, 30. септембра, величанственим концертом. Сат и по у концертној сали Руског дома чуле су се познате руске песме и мелодије. Песма Подмосковске вечери по признању многих наших слушалаца, једна је од најомиљенијих руских песама. И наравно, она није могла да не буде изведена на концерту, одржаном у Руском дому. Много је те вечери изведено и песама које су биле врло популарне међу руским емигранитма у Србији, како се сматра. Мал те не најпознатија од њих је песма Поручник Голицин.…

Поводом ауторства песме Поручник Голицин до данас се воде дискусије. Као и поводом времена када је компонована. Могуће је да је истинска ”бела” песма била компонована много после револуције 17. године.

Ма како то било парадоксално, многе такозване песме беле емиграције су својеврсне новотарије, које су први пут изведене у совјетским филмовима. Као чувена романса Белог багрема гроздови мирисни из филма Дани Турбиних. Наравно, постојало је почетком 20. века неколико верзија сличних стихова, чији се аутор не може тачно одредити. Али популарна и омиљена је постала верзија совјетског песника Михаила Матусовског.

Треба рећи да избор музике и песама од стране организатора концерта у Руском дому није случајан. Он је врло успешно подвукао идеју манифестације: сакупљање средстава за подизање споменика последњем руском цару Николају Другом у Београду.

Како је саопштио наш београдски дописник Ратко Пајић, «организатор и домаћица вечери, која је такође узела учешће у концерту са неколико врхунских изведених нумера, била је Нада Башановић Зековић, будући директор информационог центра при амбасади Србије у Руској Федерацији. Она је истакла да је сврха подизања споменика исправљање неправде и начин да се захвалимо цару Николају за несебичну помоћ србском народу током Првог светског рата, а додала је и то да ће исти такав концерт ускоро бити одржан и у Москви».

Ми, наравно, са нестрпљењем чекамо овај догађај. А за сада морам да кажем да се о саопштењу Ратка Пајића на нашој страници на Фејсбуку међу слушаоцима развила цела полемика.

«Русија никада није помогла Србији али баш никада овај човек не заслужује да добије споменик у србској престоници, - изјавио је Милан Милан Бижић. – Боље би вам било да изградите споменик у Москви југославенском краљу који је срдачно примио вас избеглице в Србију».

Заиста, у Русији нема таквог споменика, мада многи моји сународници одлично знају да је управо у Југославији, у Србији после разбијања белог покрета нашло свој други дом на десетине хиљада руских официра и чланова њихових породица. А пре тога било је још неколико такозваних таласа руских емиграната из постреволуционарне Русије. Одлазили су учитељи, лекари, сликари, скулптори, научници.

О томе пише и Слађана Јошановић: «Поштовани господине Бижићу, руска емиграција је дала огроман допринос развоју културе у Србији, да не говорим о архитектури (Народно позориште у Београду је пројектовано по узору на Бољшој театар у Москви и по налогу србског краља), и не само у Србији, него у целој Европи на почетку 20 века...Школа за војне кадете је основана у Србији и зграда још постоји у касарни у Белој Цркви, ако се не варам...А руски цар Николај Други је канонизован за свеца у Русији заједно са својом трагично убијеном породицом 2000. године...пише у чланку, ако Вам није мрско да читате ћирилицу?»

Милан Бижич је изразио на адресу Русије много оптужби и прекора. Он између осталог пише: «sto niste sprecili bomabrdovanja zasto ste promоvisali veliku bugarsku zato ste vratili rusko vojnike sa kosova sada opet podrzavate siptarske izbore sada jos se ovde hvalite kako jacate saradnju s hrvatskom i prevodite dela ruskih pisaca na siptarski bas vam hvala sumnjam da vas voljeni svrgnuti car uopste ima spomenik u moskvi i rusiji sigurno mu treba u srbiji jer je nicim nije zasluzio mi slobodarski narod volimo rusiji ali ne zelimo da budemo nicija gubernija ili kolonija pa ni vasa tj ruska»

Правде ради треба истаћи да је споменик Николају Другом био постављен не тако давно. 2002. године у Санкт-Петербургу је била откривена биста последњег цара. О контраверзном односу према личности Николаја Другог и његовој улози у историји државе руске може да сведочи чињеница да споменик постављен 1996. године Николају Другом у цркви села Тајнинско у Московској области био је ускоро ископан. Истина, неколико година касније био је постављен и стоји до данас.

А што се тиче свега осталог, биће праведно дати реч сународнику господина Бижића. Са стране се боље види.

Пише Слађана Јошановић: « Руски дом ни један дан није прекидао свој рад док су бомбе НАТО пакта падале по Југославији 1999. године...Дан словенске писмености и културе (годишњи сусрет слависта) одржан је уз упаљене свеће, 24. маја, због нестанка струје у граду, опет те исте несрећне године, уз присуство руских стручњака... толико о озбиљности и стручности, и подршци руских филолога... А у свакој историји можете прочитати зашто је мучени руски Император Николај Други ушао неспреман у први светски рат (због Србије!!!!),који је, узгред буди речено, био кланица за србски народ...да ли сте један цвет однели на гроб било ког руског војника, који је живот дао за ослобођење београда од фашиста? А што се тиче руског КФОР-а, распитајте се мало чији су лекари на Косову несебично пружали помоћ народу, без обзира да ли су Срби, Роми или Албанци...чији лекари су порађали им жене, и кога су звали: Куме...Што се тиче превода писаца, да ли сте Ви промовисали српске писце у Русији, кад сте већ тако добар зналац литературе и језика...и наша деца уче енглески, а Американци су нас бомбардовали, ако ћете аналогију... Руси никад нису били наши окупатори, ако нису могли да нам помогну, нису нас ни касапили, ни бомбардовали, ни набијали на колац...толико о губернијама.»

Томе тешко нешто додати. Да ли ће у спрској престоници стајати споменик руском цару или не, није толико важно. Најважније је да трагедија и неразумевања у нашој заједничкој историји буде што је могуће мање.

Јелена Јегорова,