Детињство, прохујало с хрватском олујом

Гост наше емисије је познати србски писац Миломир Краговић и данас разматрамо његов рад – роман „Деца олује“, посвећен протеривању крајинских Срба.

У совјетској ратној песми „Магла“ један стих гласи: „тако смо сви рано порасли“. Књига „Деца олује“ Миломира Краговића је управо о томе. Како кажу рођаци главног јунака Марка Милојковића - „мука те натерала да порастеш“. Он, 12-годишњи дечак је те немирне 1995. године изгубио оца, који је био милицајац и који је нестао без трага. А затим, када су хрватске снаге почеле да „чисте“ територије, одвезао је своју породицу трактором у Србију. Није узалуд Милојковић одрастао у крају, где је, како се испоставило, трактор важнији од мерцедеса. Бекство у Беград је спасило живот, али није ослободило срце од туге за отетим детињством. Та је генерација у школи учила да су Србија, Република Србска, Крајина и Црна Гора једна земља, али је све испало другачије. Нова домовина није баш све срдачно дочекала, а да се врате… како да се врате, када су куће или уништене, или заузете. Буквално првог повратника су убили, јер је „добар Србин мртав Србин“.

Ипак се Марко одомаћио у Београду, срео је љубав – такође избеглицу из Крајине.

У књизи Ромена Гарија „Обећања приликом свитања“ мајка главног јунака, знајући да ће ускоро умрети, написала за сина писма „унапред“ како би он и даље мислио да је жива. Тако и отац Саво стално „посећује“ Марка, у најтежим животним тренуцима чувајући везу, сада већ становника главног града Србије са његовим родним крајем. Тамо се, у Марковој постојбини сада вије „шаховница“, но као и раније има толико зеленила, колико ниједан београдски момак није видео током читавог живота.

„Деца олује“ ни у ком случају није антихрватска књига. То је још једно, ко зна које по реду, упозорење да је страшно оно, што комшија главног јунака назива „ратом свих против свих“, јер, на крају крајева, како каже лекар у малој локалној болници, када види унакажену децу:

„… Боже, помози свој деци из овог сулудог рата, из сваког рата, свој деци. Она треба да живе без граница или с границама, како већ буду морала. Само нека…живе.“

Хероји ваше књиге често размишљају о томе да је Југославија била као кишобран за народе, ко је онда направио „рупу” у овом кишобрану?

- Моји хероји, који су пропали, који су од породичних солидно стојећих људи постали бескућници, стално се враћају на тај период када је била Југославија. Тај велики кишобран је био добар за све народе. Америка, која хоће да се наметне као велики светски полицајац, растурила је Југославију, као што ју је и створила. А схватили су да је најлакше да склопе тај кишобран преко братоубилачких ратова. Страдања Срба у последња два века су заиста стравична, јер када се узме у обзир математика, Срби страдају сваких 40 година. Занимљиво рећи да се и те 95 године, понавља заправо 41, малтене на истим местима су се дешавали исти злочини, што говори да то је некаква велика и моћна рука режирала.

Тимур Блохин,

Преузмите аудио фајл