Онај који од земље и мрвљеног камена ствара лепоту

Уз благослов архимандрита храма Светих апостола Петра и Павла, епископа Моравичког Антонија, у Подворју српске патријаршије у Москви је 11. септембра отворена изложба иконописних радова србског сликара и уметника Дејана Манделца. На изложби је представљено девет икона. Руска публика је по први пут видела српску савремену иконопис која се одликује задивљујућим нивоом квалитета и изражаја. Разговарала сам са уметником о његовом раду и стваралаштву, идејама и будућности, појмовима и сазнањима у свету уметничког живота једног иконописца.

Како је дошло до сарадње са Србском православном црквом у Москви и колико иначе излажете ван граница Србије?

- До реализације ове изложбе дошло је залагањем госпође Љубе Кузњецове. Она је у договору са преосвећеним владиком Антонијем сама организовала и спровела целокупну изложбу, на чему сам јој јако захвалан. Са госпођом Љубом иначе сарађујем већ скоро годину дана, од када су почеле припреме за групну изложбу Боја Србије, коју су житељи Москве могли да виде негде у априлу ове године и која је, како сам приметио, наишла на изузетан одјек, а која је касније била пренесена и у Владимир. До сарадње са њом је, опет, дошло посредством моје јако добре пријатељице Исидоре Ивановић, такође сликарке, која је добро позната московској публици. Јако сам им захвалан на прилици која ми је пружена да излажем у, по мом мишљењу, најзначајнијем културном центру "словенског" света. Искористио бих ову прилику и да се захвалим преосвећеном владици Антонију и подворју Српске Православне Цркве у Москви на простору који су пружили да се ова изложба реализује. До сада сам ван граница Србије излагао у Сједињеним Америчким Државама у више наврата, на групним изложбама, од којих је најзначајнији наступ на Doral Art Fest-у у Мајамију прошле године. Ове године или почетком следеће ћу излагати и у Аустрији, а у преговорима сам и за самосталну изложбу у Кијеву.

Чиме сте се бавили у детињству. Да ли се још тада могло рећи да ће Дејан постати сликар и уменик? Ко вас је у томе подржавао?

- Па рецимо да сам нешто цртао од малих ногу, не нарочито озбиљно. Онда, у младости, сам се углавном бавио музиком, и помало цртао стрипове и илустрације за андерграунд фанзине и сличне ствари, то је тек било јако неозбиљно. После војске сам решио да студирам дизајн, и схватио сам да поред све своје љубави према сликарству ја уопште не знам да цртам. Захваљујући једној породичној пријатељици која је била наставник ликовног успео сам да спремим пријемни и да упишем дизајн на Вишој политехничкој школи у Београду. Е сад ту је, на тој школи, поред сликања морала да се учи и математика, маркетинг... разне неке ствари које мене нису уопште интересовале, тако да после неких годину, годину и по дана ја сам полако почео да занемарујем студирање. У то време сам почео да се интересујем за хришћанство, почео да идем у цркву и после неког времена, логично, почео да се интересујем за иконопис, да проучавам иконе и полако да цртам. Пар година касније уписао сам Академију Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, тамо сам имао велику срећу, част и задовољство да ми иконопис предаје отац Стаматис Склирис из Атине, од кога сам јако много научио, и са којим сам остао у контакту и пошто је он напустио место професора на академији, и дан данас ми помаже саветима и критикама. Мислим да сам захваљујући његовој подршци и веома позитивним реакцијама на мој рад, у ствари, одлучио да се професионално у потпуности посветим црквеној уметности. Тада у Србији није било много литературе о иконопису и није било лако доћи до информација и највише се учило и практично и теоретски од људи који су се тиме бавили. Много ми је значило и дружење са покојним Владом Манићем, који се пар година касније вратио из Сједињених Америчких Држава и који ме је увео у свет професионалног бављења уметношћу и научио ме да рестаурирам иконе, што је такође било веома значајно за моје даље бављење овим послом.(У приложеном аудио фајлу емитујемо и део интервјуа са В.Манићем који говори о сликарству) Мене је од почетка, поред, наравно, учења и усавршавања сликарске технике, јако занимала и теорија и теологија иконе, али како је литературе било мало, а мене занимало много ствари, научио сам руски језик (нешто касније и енглески) и набављао књиге из иностранства и читао све до чега сам могао да дођем. Интересантно је да сам док сам био момак, док нисам засновао своју породицу, сав новац који сам зарађивао од сликања трошио на стручну литературу и прибор, алат и материјал за сликање, али првенствено на књиге.

Колико се ваше изражавање приближило или бар дошло до иконописања? Да је то ваш крајњи циљ?

- Иконопис па и слике које радим, а које су у суштини јако уско повезане са иконописом, су пре свега израз духовности (ваљда је то случај и са сваком уметношћу). Бог је изворни стваралац, једини аутентичан стваралац, јер ствара из ничега. Посао уметника није стваралаштво у пуном смислу те речи, ми само преобликујемо материјал, у намери да, колико смо у могућности, створимо нешто лепо, тиме подражавамо, у извесној мери, Творца, а рекао бих да је то једна, пре свега духовна делатност. Мислим да се термин духовност данас мало погрешно користи. Постоје разни духови. Може нас инспирисати Дух Свети, али ту су и духови поднебесја. Зато и кажем да је свака уметност заправо израз духовности. Каква ће она бити зависи од духа коме се приклонимо. Можда ће некима звучати чудно, али ни црквена уметност није имуна на то. Па и свако од нас, као уметник, али и као личност, води некакву борбу у себи којем ће се духу приклонити, мислим да од тога и зависи каква дела стварамо, али од тога у крајњој линији зависи и наша комплетна егзистенција.

Да ли у овом виду уметности могу да постоје узори и како уопште започиње један процес у вашем раду?

- Не знам шта бих укратко могао да кажем о узорима. Ми православни баштинимо најозбиљнију, најдуготрајнију, најразноврснију и пре свега најлепшу културну традицију која је икад постојала. Од Синајских икона (али и од раније, па и од пре Христа, можда не тако евидентно) до данас та културна традиција постоји и развија се. Навести неколико примера из ње просто није могуће, а свакако није поштено. Проучавање ликовних дела и тражење инспирације у њима није могуће завршити, то је процес. У једном периоду превлада једно, у другом нешто друго. Поред очигледних узора у ликовним остварењима много утиче на мој рад и књижевност, богословска, богослужбена, али и савремена, или античка. За неке сам слике инспирацију налазио на неочекиваним местима, у народној поезији или у ведама или нечем другом, надам се да се то види у ономе што радим. Спремајући се за рад на неким сликама прочитао сам по неколико књига. 

Имам једног јако доброг пријатеља, свештеника, оца Николу Миловића који је и књижевник. Јако пуно времена проводимо заједно причајући о уметности, процесу стварања, коментаришемо рад један другог. Мислим да је, уствари, он највише утицао на моје сликарство, иако он не зна да нацрта ни чича Глишу. Можда је интересантно рећи да је написао роман "Сливено и недодељиво", који је издала наша издавачка кућа епархије шумадијске и било би интересантно да га неко преведе на руски језик. Јер то је израз наше савремене културе која је дубоко укорењена у прошлости али и у савремености.

Шта за вас представља сликарски језик којим се користите и шта је то уметник данас?

- Сликарски језик којим се ја изражавам формиран је јако давно, миленијумима се усавршавао и развијао. Основе тог језика су у потпуности дефинисане под окриљем православне Цркве, у периоду Ромејског царства (које се данас погрешно назива Византија). Граматика и основни принципи тог језика нису једноставни, и не би могли да се објасне за једног интервјуа. Данашњем уметнику, па и иконописцу, није лако да се служи тим језиком. Потребно је јако пуно читања, али и писања да би се мало загребало по површини тог огромног богатства које су стварале многе генерације невероватно талентованих и вредних али и образованих и Богу преданих уметника. Циљ бављења иконописом је узвишен, задатак иконописца је да браћи у Христу прикаже живо присуство Бога и светитеља у Цркви, да прикаже да сви ми заједно са Христом и светима учествујемо у светој Литургији. Језик којим се служи иконописац у функцији је постизања тог циља. Постоји слика о уметнику, данас, као о убогом (често алкохолисаном у бољем случају) интелектуалцу под сталном фрустрацијом да буде оригиналан, да уради нешто што нико раније није урадио, да шокира. Оваква представа настала је у оквиру такозване западне културе, којој смо и ми већ неколико векова бесмислено подложни. Сликар је, по нашој традицији, онај који од земље и мрвљеног камена ствара лепоту којом истински сведочи ближњима да у Христу нико не умире.

Како је рекао Владимир Манић, уметник постајеш онда кад те уметност изабере. У животу мог данашњег госта, уметника живописца, уметника иконописца Дејана Манделца, све је управо тако.

Весна Семичастнова,