Пољски контигент у Авганистану: рат на великом друму

Пут број један из Кабула у Кандахар увек је привлачио разбојнике и провинција Газни је у сва времена била проблематични регион. Када су овде почели да уводе ред Американци, морао је силом да се рашчишћава регион транспортне артерије од виталног значаја.

А 2009. године провинцију Газни према одлуци пољске владе преузео је под контролу пољски контигент. Било је јасно – за одржавање реда потребне су велике снаге. Пољски одред на бази у Газнију био је увећан до 2600 људи. У тај број је ушао и одред специјалне намене Таск Форс 49 из Кандахара. Наредне године у другу базу (FOB Warrior) стигли су пољски специјалци Таск Форс 50.

Али за неколико година ситуација у провинцији је погоршана, и САД су биле приморане да појачају пољски контигент својим снагама. Пољски одред је урадио огроман обим послова. Али, као и код других европских контигената, Пољаци су као основни проблем имали однос пољских политичара и јавности према авганистанској кампањи. Политичари су донели одлуку да ратују у Газнију, не схватајући реалну ситауцију и не слушајући аргументе и прорачуне војске.

Тако је генерал Валдемар Скрипчак док је командовао копненим снагама Пољске, још 2010. говорио о ситуацији у Газнију овако: То што се десило у провинцији Газни последица је стратешке грешке. Укључујући изјаву о узимању ове провинције под пољску контролу. Мислим да нису били изведени чак прелиминарни прорачуни снага и средстава неопходних за извршење овог задатка. Мада је Американце и зачудио предлог Пољске, они су подлегли наговарањима наших политичара. Веровали су да ће пољски контигент бити довољно јак да подржава релативну стабилност у тој стратешкој провинцији. Али по прорачунима војника, за успех мисије контигент је требало да буде увећан за 4500-6000 људи. То се није десило. Шта више, 2011. године снаге су се поделиле – део TF50 пребачен је у базу Шарана у суседну порвинцију Пактика.

Недостатак војске погоршавала су и драконска правила примене оружја. Пољском војнику покушавају да суде за учешће у борбама. Тако је у августу 2007. године, у време борбе против талибана у селу Нангар Хел, у паљби пољских војника случајно погинуло неколико цивила. Тек крајем августа 2013. ослобођен је још један учесник догађаја. Још 2011. године официр пољске обавештајне службе жалио се дописнику Форин Полиси: Стиче се утисак да је циљ америчких судова заштита својих војника, а пољских њихово оптуживање.

Однос јавности такође не улива војницима ентузијазам. Када се враћам кући и кажем да сам убијао лоше момке, сви ме гледају као на душевно оболелог, говорио је својевремено пољски капетан. Пољаци не схватају шта је то, зашто су нас тамо послали. Они не желе о томе да чују.

Жеља пољских политичара да учествују у сличним операцијама и одбијање да схвате да војници иду у рат, појавила се још у Ираку. Генерл и бивши амбасадор Пољске у Ираку Едвард Петрижик овако је описивао одлуку о упућивању пољског контигента у Ирак 2003. године: Питао сам председника – Шта је са опремом? Нисам чуо одговор. Какав ће бити наш задатак? Опет нема одговора. Колико дуго треба тамо да останемо? Председник није знао.

Следећа смена пољског контигента у Авганистану ће бити последња. Почетком маја 2013. године Пољаци су предали одговорност за безбедност авганистанским војницима. Али пољски специјалци, по општем мишљењу једни од најбољих у свету, настављају да ризикују животе ловећи непомирљиве непријатеље туђе државе, спасавајући таоце, налазећи складишта оружја и експлозива, спречавајући погибију цивила у терористичким актима. Пољски војници овде лече, граде и уче. Није ваљда да ће после тешких напора и губитака по повратку чути само: Ми вас тамо нисмо слали?

Вадим Ферсович,