Холандија „одговара“ за Сребреницу

У септембру 2013.године, Врховни суд Холандије је прихватио кривицу своје државе у случају погибије 3 муслимана у Сребреници у јулу 1995.године. Рекло би се, апсурдна ситуација. Но, дајте да се присетимо шта се заправо догодило у Сребреници и у чему се заиста састоји кривица Холандије?

Данас је Сребреница постала синоним за геноцид муслиманског становништва, који је наводно починио србски војни корпус у околини Сребренице 1995. године. Манипулација бројем жртава је почела још онда када су те 1995. године у медијима почеле да се појављују цифре које леде крв- од 8 до 27 хиљада убијених муслимана. При томе се о броју жртава увек говорило као о оквирним цифрама, обзиром да директних доказа није било. И до данас муслиманску верзију о геноциду нико ни не покушава да провери, чак и међународне организације овај податак прихватају као аксиом. Ипак, подаци о броју жртава се не потврђују чињеницама, слика о ономе што се догодило у јулу 1995.године остаје нејасна, а докази противуречни, као и многе оптужбе- недоречене.

Али, ипак, окренимо се чињеницама. Сребреница градић, са не више од 10.000 становника. У самом граду је већина становника муслимаске вероисповести, а око града живе углавном Срби. Рат који је букнуо 1992. године у БиХ није прошао мимо овог градића. Већ 1992. године у општини Сребреница било је уништено 21, а у општини Братунац 22 српскa села, убијено је више од хиљаду цивила, углавном старих, жена и деце. 1993. године Сребреница је добила статус „заштићене зоне“, ту су дошли и миротворци. Оваква је одлука била донесена како би осигурала мир у овом региону Босне, али десило се нешто друго. Алија Изетбеговић тадашњи председник БиХ је подсећао, да се свим силама у Сребреницу мора достављати оружје, како би иза леђа миротворцима, у граду „плавих шлемова“ могла да се формира велика групације војске (било је послато 18 хеликоптера оружја). И тако је Сребреница, у којој је била смештена 28. муслиманска дивизија, постала центар терористичке делатности. И одмах су почели напади муслиманских војника на србска села, убиства, паљење кућа, малтретирање србских цивила. Главни задатак ове формације је био да се са сарајевског фронта удаљи велики број српске војске. Према подацима Института истраживања србских жртава, на територији општине Сребреница, муслиманске снаге су 1992.-1995.године убиле 3262 србска цивила.

Важна је и чињеница, а према саопштењима Врховног комесара УН за питања избеглица - да су муслиманске власти забраниле евакуацију жена и деце из града, када су у Сребреницу дошли миротворци јер су претпостављали да Срби неће нападати овај градић ако се у њему буду налазили жене и деца, то јест, практично су их оставили у граду као таоце. 6.јула 1995.године Срби су почели са офанзивом на Сребреницу. Операција, коју је спроводила Војска Републике Српске била је најпре у вези са безбедношћу србских цивила и избацивањем муслиманске војске из града.

Непосредно пре него што је србска војска заузела Сребреницу, током ноћи са 11. на 12. јул у граду се налазило 40.000 људи, од тога 25.000 жена, деце и стараца. Хуманитарна ситуација је била тешка. А командант дивизије Насер Орић је вече пре српске офанзиве, напустио град са 20 официра. Ово говори о томе да муслиманкса војска уопште није ни планирала да брани Сребреницу.

У граду су остали холандски миротворци, који нису добили наређење да учествују у војним дејствима, а Армија РС је Сребреницу заузела са мало снага (200 војника). Око 25 хиљада цивила се нашло у бази УНПРОФОР-а у Поточарима, а наоружана колона муслиманских војника је изашла из града по коридору који је за њих оставила србска војска и кренули су према Тузли,. Велики део припадника ове колоне је дошла до Тузле, али је у сукобима погинуло према разним подацима између 400 и 700 људи.

Шта се десило са цивилима који су били концентрисани око холансдког батаљона? Команда српске војске је предложила да се организује превоз становништва на безбедно место, омогућила је чак и транспорт и организовала евакуацију на територију Тузланско - Подрињског кантона. Остали су сачувани и документарни снимци, на којима је забележено како генерал Ратко Младић улази у сваки аутобус, представља се и смирује жене, децу и старе, обећавајући им безбедност. Тако је и било. Из Сребренице су тада биле евакуисане 22.853 особе. У Декларацији, коју је дан касније потписла Војска РС, муслимани и УН, констатовано је да је све изведено према Женевској конвенцији. Холандски батаљон је помагао при евакуацији, јер је у супротном претила хуманитрна катастрофа. Заправо, и србска војска и холандски миротворци су учинили све како би помогли цивилима.

Ипак, породице Хасана Нухановића и Ризе Мустафића су поднеле тужбу холандском суду, оптужујући миротворце да су они „предали“ муслимане Србима, да су се муслимани прво сложили да буду евакуисани, а да су потом чланови њихових породица погинули. Ипак аутору овог материјала није пошло за руком да нађе нити један извор у којем би били наведени разлози погибије ових људи. Осим тога, 2008.године, окружни суд у Хагу је установио да Холандија не сноси одговорност за овај „неуспех“ миротвораца. Потом је следила жалба тужиоца. 5. јула 2011.године апелациони суд у Хагу је установио да Холандија јесте одговорна за смрт тројице муслимана, који су погинули у Сребреници 1995.године. Сада већ апелацију подноси оптужени. Епилог је да је Врховни суд Холандије потврдио кривицу Холандије за смрт тројице муслимана у Сребреници. То је отворило врата за подношење захтева за одштету свих оних чији су рођаци били убијени због пропуста холандских миротвораца.

Овај необични процес у Холандији је интересантан још и због тога што је на захтев Владе, Холандски институт војне документације, током 6 година прикупљао материјале и документа о догађајима у Сребреници, саставивши извештај о обављеном послу на 6 хиљада страница. У априлу 2002.године, била је одржана презентација материјала у Хашком парламенту. По мишљењу експерата, посао плавих шлемова није била заштита енклава, већ „уздражана војна реакција“. По први пут у овом извештају се помиње и кривица муслиманске војске, која је решила да се заједно у колони са цивилима евакуише у Тузлу. У извештају Холандског центра такође је поменута „појединачна одговорност“ холандских војника за погибију муслимана у Сребреници.

Сва ова бука око Сребренице није могла да прође мимо холандских миротвораца, који су дуго година ћутали о ономе шта се догодоило. У августу 2008.године неки ид њих су чак, на сопствену иницијативу дошли у Београд, како би понудили своју помоћ адвокатима председника Републике Српске Радовану Караџићу. 20 особа је било спремно да иступе као сведоци у процесу и да оповргну оптужбе да је србска војска извршила кривична дела око Сребренице 1994.и 1995.године. Бивши миротворци су тврдили да, док су служили у Сребреници, нису знали нити видели било шта попут масовног стрељања муслимана и да су о овоме чули тек по повратку у своју земљу. Војници су иступали пред парламентарцима у својој домовини, ипак Хашки трибунал није желео да их саслуша. Своја деловања у том правцу они су називали „мисија истине“. Они су говорили да су били под великим притисцима бројних холандских политичара и муслиманских организација, који су од њих тражили да признају „кривицу Срба“. Команданту батаљона Каремансу су чак претили и убиством и он је био принуђен да напусти Холандију. Ово је веома утицало на бивше миротворце. Они су говорили да су у том периоду, поводом ових притисака и њихове породице почеле да се распадају, двојица су се извршила самоубиство, неки су пали у тешку депресију. Али, они су били доследни и нису пристајали на лаж.

„2006.године Министарство одбране Холандије је подржало миротворце и наградило „за успешно обављен посао и добро владање у Сребреници“. После овога критика муслиманског лобија је постала још јача. Шта више, оптужили су чак и саме Холанђане за наводно учешће у масовним убиствима хиљада невиних муслимана. Називали су их чак „миротворцима са крвавим рукама“. На крају је одговорност на себе преузела држава, како миротворци не би били криви. Али, последице онога што се догодило могу бити катастрофалне. Прво- узимајући у обзир да је Трибунал поменуо цифру од 8000 убијених, Холандија је морала да почне да прикупља средства како би исплатила одштету рођацима свих жртава. И друго- интересовање за оно што се догодило у Сребреници кроз овакве процесе само расте.

Узгред, питање о жртвама у Сребреници, одавно је прешло из правне димензије у политичку. Цифра од 8000 муслимана који су погинули од „руке србских војника“, а коју стално помиње Трибунал, ускоро ће постати неприкосновена: већ се чују предлози међународних организација да се престане са поновним разматрањем догађаја из Сребренице, јула 1995.године.

А шта ће бити са истином? Јер, научници из разних држава, у том смислу и са Запада, правници, историчари, патолози, демографи и други анализирају постојеће податке, износе противречне чињенице постојеће верзије догађаја, мењајући општу слику онога што се догодило. Ипак, још су живи очевици и учесници тих догађаја, постоје необјављени дневници учесника тих догађаја- муслимана. Поменућемо свега неколико момената.

У јулу 2012.године, Белорусија је омогућила политички азил мајору француске тајне службе. Овај француски мајор је показао документа о догађајима у Сребреници. Према садржају ових докумената, убиства у Сребреници су припремале тајне службе САД, Енглеске и Француске, користећи плаћенике, а о овоме није знала Војска Републике Српске. Американац Џон Шиндлер је објавио много нових података који показују да је Сарајево „издало“ Сребреницу, како би се свету показала трагедија, за коју су опет криви Срби. Многи научници и истраживачи су обратили пажњу на интересантан детаљ из књиге, где Алија Изетбеговић говори руководству Сребренице: „Знате, мени је Клинтон предлагао 1993.године, да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ 5000 муслимана, како би био створен разлог за војну интервенцију“.

На овај начин, нови подаци омогућавају да се на дешавања у Сребреници гледа из потпуно другог угла. А Холандија, могуће и не потпуно намерно, подгрејала је интересовање за ову епизоду рата у БиХ и дала још један повод да се подсетимо важности борбе за историсјку истину.

др Јелена Гускова,